„Bubašvabe“ sa sovjetskim korenima

Kada su 1940, posle 20 godina „nezavisnosti”, bivše ruske pribaltičke gubernije ponovo vraćene pod vlast Moskve, iz njih se iselilo na hiljade etničkih Nemaca. Pevajući „Horst vesel lid”, radovali su se povratku u otadžbinu, koju većina njih nikada nije videla. Međutim, za mnoge to je i ostao nedosanjan san – Rajh je svoje sunarodnike naselio u „novim nemačkim zemljama”, tačnije okupiranim teritorijama, poput Poljske.

Razočaranim „repatrijantima” tada još uvek nije bilo jasno: otadžbina im nije verovala. Za njih su svi oni bili zaraženi komunističkim virusom.

Slična situacija dogodila se i 50 godina kasnije. Posle pada Berlinskog zida, nemačka vlada otvorila je širom svoje granice za milione novih sovjetskih „repatrijanata”. Gotovo bez ikakvih ograničenja, kao danas migranti, stari Sovjeti postajali su novi Nemci.

Dovoljno je bilo da na imigracionom listiću navedu da su Nemci ili Jevreji. Istorija se, međutim, ponovila – ni posle četvrt veka, otadžbina im ne veruje. Sovjetski virus je isuviše jak.

Tako kolumnista nemačkog državnog medija Dojče vele, opisujući svoje sunarodnike sovjetskih korena, koristi metafore poput „bubašvaba”, „mušica” i sličnih neprijatnih insekata. Povod za ove lekcije iz biologije Aleksandra Varkentina jeste slučaj 13-godišnje devojčice koja govori ruski koji je uzburkao duhove od Brandenburške kapije do Crvenog trga. Da li su Lizu F. zaista otela i tokom 30 sati silovala trojica arapskih migranata 11. januara u Berlinu, ili je sve to izmislila sovjetsko-ruska propaganda, tema je koju nisu mogli da izbegnu ni Sergej Lavrov i Frank Valter Štajnmajer.

Ruski šef diplomatije istakao je da je Moskva u kontaktu sa advokatima porodice napadnute devojčice i da Kremlj želi „Nemačkoj uspeh u borbi sa izuzetno teškim problemima vezanim za migrante”.

„Nadamo se da problemi neće biti gurani pod tepih i da neće više biti slučajeva kao sa našom devojčicom Lizom, koja je, sigurno ne dobrovoljno, nestala na 30 sati. Nadamo se da problemi sa migrantima neće biti politički korektno lakirani”, poručio je Lavrov.

Štajnmajer je na to uzvratio da je nedopustivo i da „nema razloga da se ovaj slučaj koristi za političku propagandu, sa ciljem da se utiče na ionako teške unutarnemačke debate na temu migracija”. Ulje na vatru dodao je i predstavnik tužilaštva u Berlinu, svojom izjavom da je devojčica dobrovoljno pristala na seksualne kontakte sa migrantima i da se to desilo po „uzajamnoj saglasnosti”. Od početnog odricanja da se bilo šta dogodilo, slučaj je ipak prekvalifikovan u pedofiliju, isto kao što vlasti Kelna nisu smatrale da se nešto ozbiljno dogodilo u novogodišnjoj noći, sve dok nije stiglo 170 prijava napadnutih građana.

Dojče vele je ovu priču preokrenuo u drugom pravcu. Aleksandar Varkentin objašnjava: „Oko četiri miliona ljudi u Nemačkoj govori ruski kao maternji jezik, to su ljudi nemačkog, ruskog i jevrejskog porekla. Iako zadovoljni životom u Nemačkoj, u glavi nose ruske bubice.” Problem se, ističe on, pojavio kada je „prethodnog vikenda oko 700 ljudi demonstriralo pred sedištem nemačke kancelarke protiv ’kriminalnih izbeglica’”, ogorčeni zbog otmice maloletne devojčice.

Veliki broj njih je govorio ruski, dodao je Varkentin: „Sve je počelo kada su ruski mediji emitovali stravičan izveštaj o tome da su jednu trinaestogodišnju devojčicu ruskog porekla u Berlinu navodno silovale izbeglice, emitujući video sa navodnim silovateljem. To nije bilo baš pametno, jer je video bio star šest godina”, tvrdi autor i ističe da je „jasno da nije bilo ni otmice devojčice, ni silovanja”. „Čak nije bilo ni polnog odnosa. I advokat žrtve govori tek o slučaju pedofilije. Intimni kontakti sa maloletnim osobama, ma koliko oni bili ’dobrovoljni’, spadaju u najteža krivična dela. Berlinski istražni organi su potvrdili da su već pronašli počinioca”, piše Varkentin, ali ne objašnjava u čemu je razlika između „polnog odnosa” i „intimnih kontakata”, odnosno zašto je počinilac tražen – ako ničeg nije bilo.

Ovaj „isterivač sovjetskih duhova” nepogrešivo je utvrdio: SSSR-a više nema, ali je sovjetski čovek preživeo, i to u Nemačkoj. Sovjetskog čoveka, odnosno ženu pridošlu u Nemačku, pronašao je kako sedi na kasi u samoposluzi u Bonu. „Bila je na odmoru u Sankt Peterburgu. Ne, nije posetila Ermitaž ili čuveni Marijinski teatar. Posetila je rodnu kuću Vladimira Putina. Zar njoj tamo nije smetao zadah mačije mokraće, koji zabavlja pola Rusije?”, pita se nemački novinar, prateći trag ruske propagande.

Za njega su ovi nemački građani nesumnjivo „ljudi promašenih života”, ili su plaćeni iz moskovskih propagandnih fondova, koji neguju u glavi „svoje bubašvabe, pardon, svoje mušice”. Situacija je, ako je verovati Varkentinu, sada potpuno jasna: u Nemačkoj ne postoji problem sa migrantima, kako tvrdi ruski šef diplomatije. Berlin ima problem sa Lavrovom i njemu sličnima, koji šire sovjetski virus i unose nemir.