Genetika i poljupci

Zbog jedne svoje izjave, kratkog govora pri nekoj svečanosti ukopavanja kapsule sa svitkom hartije u kamen temeljac, šef naše države ponovo je zapao pod osobenu pažnju javnosti.

Predsednik voli da drži govore i, po sopstvenoj tvrdnji, sam ih piše. Zadovoljan je svojim sabranim delima i važnim izjavama, i planira da od toga sačini knjigu. Njegov javni nastup, u kome se našla i sintagma „srpski genetski materijal”, izazvao je gomilu komentara, osuda i čuđenja.

Ipak sam sklon da, nasuprot većini koja šefa države razapinje na krst, stanem u zaštitu čoveka koga je narod doveo u dvor. Naravno da takvo nešto kao „srpski genetski materijal” ne postoji i da je to opaka glupost, ali u toj stvari držim predsednika nevinim.

Da je ovo vreme romansiranih biografija iz vremena kulta, lepo bi pisalo da je predsednik odrastao u teškim uslovima, da je bio izložen eksploataciji i da se o svom razvoju brinuo sam. Školovao se uz rad. Šta je naučio u politici pod rukom Šešelja, u fazi dramatičnog razlaza od njega i u školi – to i govori.

Meni su ti govori šarmantni, benigni, zanimljivi, često duhoviti. Iz njih se lako vidi mešavina šumadijske lukavosti, politikantsko samoučenjaštvo, izvesna doza cinizma koja je usavršena i naglim usponom u hijerarhiji vlasti. No, da li se Tomislav Nikolić, kao vrhovni reprezent države menjao saglasno kretanju ka političkom vrhuncu? Rekao bih da jeste, učio je ono što nije trebalo, a propuštao važno, ali ta vrednosna inverzija nije mu smetala, naprotiv!

Njegovi politički obrti nikako se ne mogu uzeti za falinku koja proizvodi negaciju njega samog. Upravo su ta salta dovela građanina Tomislava Nikolića tamo gde sada jeste, a ako bude zdravlja, namerava tamo da boravi dodatnih pet godina. Svaki zaokret donosio mu je sve više izgleda da ostvari srpski san, teže ostvariv od američkog. U svakoj fazi svoga razvoja, u čitavoj toj čudesnoj političkoj evoluciji, Nikolić je nastupao javno, izgovarao verovatno, neverovatno, apsurdno, čak čudovišno, ali ga nikada ništa nije zaustavilo.

Ne znam, zaista, da li je i tada kao i danas, dakle oduvek, svoje govore pisao sam, da li je voleo kreativne improvizacije ili su one bile deo projekcije u kojoj su mu pomagali drugi. Ne bih ovde citirao predsednika, navodeći njegove rane i kasnije govorničke radove, mislim da ne bi valjalo da ga podsećam na sve ono što on verovatno najbolje o sebi zna.

Inače se misli da je uloga Tomislava Nikolića u raspodeli realne političke moći sasvim mala i da u prećutnom okršaju s Vučićem postaje sve manja. Nisam siguran da je to sasvim tačno, predsednik se teško miri samo s ulogom reprezenta, jer to je za njega malo, a za nas suviše. Ali, on je ipak pokretač Vučićeve snage, da na onim izborima uz pomoć apstinenata nije pobedio nepodnošljivo nadmenog a smušenog Tadića, srpski premijer se verovatno nikada ne bi uzdigao do neprikosnovene autoritarne moći.

Nikolićeva predsednička putovanja nisu očaravajuća, ali mogu da budu zavodljiva, ako se misli da njegovi maniri dolaze iz nenadmašnog balkanskog folklora.

Putin, na primer, i pored uzdržanosti pri rukovanju, nikako nije uspevao da izbegne Nikolićeve poljupce. Neko je brojao, prilikom vojne parade u njegovu čast, naš je predsednik poljubio ruskog dvanaest puta (četiri puta po tri). Slavske, božićne i novogodišnje adete šef srpske države prikazao je i u Zagrebu, kod srdačnog susreta sa Kolindom Grabar Kitarović. To se već može razumeti, Kolinda jeste atraktivna a naš Toma zna običaje, pa je i hrvatsku predsednicu poljubio tri puta. Doduše, treći put na prepad. To niko ne bi izbegao, pa nije mogla ni ona.

I tada su ga napadali. Kao, nema smisla, šta to znači? Gde mu je državničko dostojanstvo? Rukovanje, blagi naklon važnom glavom, tako se to radi u svetu.

Da, to je tačno, dok se tom istom svetu ne unese overdoza srdačnosti, i to na najvišem nivou, dok se poljupci ne uvedu u protokol. Evo, i Federika Mogerini ljubi Vučića, ali dva puta, računajući da čovek ima dva obraza. To kod Nikolića ne bi prošlo, mada nisam siguran da li mu se sve ovde opisano posrećilo kod Obame.

Mislim, dakle, da je pomalo preterano posle svake izjave, govora ili putovanja razapinjati predsednika Nikolića. Svaki politički manir može se objasniti posebnom varijantom originalnosti, pa verujem da njegov kabinet to podržava i podstiče. Zbog toga i neverovatnu leksičku konstrukciju o srpskom genetskom materijalu smatram posebno zabavnom.

Naš predsednik je još jednom govorio o nečemu što ne postoji, pa je, dakle, prirodno da on to ne poznaje, ali uveren sam da nije mislio ništa loše. I nije napravio gaf. To što čitavo vreme govori, to je on, naš reprezent. I na najbolji način predstavlja nas, takvima kakvi smo.