Hemingvej – muževni genije

Ernest Hemingvej, kaže Aleksandra Žeželj Kocić (1977), profesor engleskog jezika i književnosti u Filološkoj gimnaziji u Beogradu, bio je veliki pisac koji je platio, i dalje plaća visoku cenu zarad statusa bajronovskog tipa književne zvezde koju je stekao. Nije ni slutila, kada je počinjala sa istraživanjem, do kojih će sve informacija o Hemingveju i njegovom delu doći. Sakupila je ogromnu građu, od 1923. do današnjih dana. Nedavno je odbranila doktorsku tezu: „Proza Ernesta Hemingveja iz ugla teorija roda i razlike”, na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Objavljuje radove na različite teme iz književnosti. Poseduje CPE (Certificate of Proficiency in English), diplomu koju izdaje Kembridž za engleski kao strani jezik. Član je Hemingvejevog društva (The Hemingway Society), kao i Udruženja za angloameričke studije Srbije.

Planira da ode u Ameriku, u julu ove godine, na konferenciju koja će se održati u njegovom rodnom gradu Ouk Parku, pored Čikaga. Na jesen, ove godine, trebalo bi da se naslov njenog doktorata nađe na kraju „Hemingvejeve revije”, gde se navode svi najnoviji naslovi o njegovom delu, pa i naslovi disertacija koje su pisane na stranim jezicima.

Zašto ste se odlučili baš za Hemingveja?

Odluka da pišem o Ernestu Hemingveju dolazi, biću potpuno iskrena, iz sopstvenog nezadovoljstva slikom koja je, činilo mi se, izgrađena oko ovog američkog pisca u široj čitalačkoj i akademskoj javnosti naše zemlje. Predgovori ili pogovori Hemingvejevim delima, studije ili odabrani kritički tekstovi, koje smo izučavali u Filološkoj gimnaziji i kasnije na osnovnim studijama, stavljali su naglasak na piščevu avanturističku biografiju, objašnjavali zašto je njegova proza tipični predstavnik tzv. izgubljene generacije, doticali se njegovog istančanog stila i svoju pažnju gotovo sasvim usmeravali ka analizi novele „Starac i more” i u junaku Santijagu pronalazili Hemingvejev nedvosmisleno ujednačeni herojski kodeks maskuliniteta, za koji se verovalo da je predstavljao osnovu autorovog konceptualnog sistema, ali i krunu njegovog pisanja za koju je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine.

I vaš master rad bio je posvećen američkoj književnosti?

Moj master rad ispitivao je dramski opus Tenesija Vilijamsa i pokušao da sagleda njegovo pomeranje paradigmi uvreženih socijalnih vrednosti i njegovo preispitivanje stereotipno izgrađenog maskuliniteta u kontekstu Amerike XX veka. Ovu činjenicu pominjem pre svega zato što sam, sada to jasno vidim, pisala master rad vođena temama koje me se lično tiču, spontano primenivši pristup istraživanja maskuliniteta.

Šta ste novo otkrili u Hemingvejevom delu?

Na samom početku mog istraživačkog procesa vodila sam se pretpostavkom da se književna kritika zasniva na politički angažovanoj spekulaciji, da je svako književno delo zauvek otvoreno za različita kritička ispitivanja, ali i eksplicitno izrečenim stavom Ernesta Hemingveja da u tumačenju književnih dela možemo biti „sigurni da postoji mnogo više od onoga što se da pročitati na prvo čitanje”. I zaista, po završetku rada na ovoj doktorskoj disertaciji spoznala sam da se u Hemingvejevoj prozi, osvetljenoj iz ugla teorija roda i razlike, prelama mnogo više tema, nego što sam na početku istraživanja mogla da pretpostavim. Uz nužan oprez u tumačenju zbog piščevog istančanog osluškivanja sveta punog previranja i majstorskog nijansiranja najrazličitijih značenja, pomno čitanje svakog pojedinačnog Hemingvejevog dela, njegovih biografija i pisama, kritičkih članaka i studija o ovom piscu, dodatno upoznavanje s literaturom o društvenokulturnom kontekstu 19. i 20. veka, kao i upoznavanje s brojnim konceptima koji se u okviru teorija roda postavljaju, doveli su me do mnogih zaključaka o odnosu Hemingveja prema društvenom konstruisanju pola, roda, seksualnosti, porodice, patrijarhata i književnosti, ali su me i vratili na početnu pretpostavku o zavidnom umetničkom bogatstvu njegovog dela.

U kojoj meri ga je promenio boravak u Parizu?

Hemingvejevo iskustvo u Parizu bilo je presudno za razvijanje njega kao umetnika, približilo ga mnogim drugim umetnicima (Pol Sezan, Ezra Paund), ali, ono što je važno za moju disertaciju, približilo ga je sagledavanju raznolikih rodnih i seksualnih oblika ponašanja. Lično i profesionalno druženje pre svega sa Getrudom Stajn, Hemingveja otvara ka ispitivanju tema muško-muške homoseksualnosti i lezbijske ljubavi.

Da li je Hemingvej pripadao tzv. izgubljenoj generaciji?

Premda eksplicitno iznosi stav protiv etikete izgubljene generacije, Hemingvej u svojim delima govori o emotivnoj iscrpljenosti, seksualnoj frustraciji, teskobi, opustošenosti, patnji i smrti. Dalje istraživanje knjiga koje je Hemingvej tokom života čitao, pa tako i ideja koje je usvajao ili odbacivao, iznedrilo je onaj deo mog rada koji detaljnije predočava jače ili slabije uticaje na njega: Hevloka Elisa, Sigmunda Frojda i Ota Vajningera. Teme kojima je, čini se, bio lično zaokupljen, a na koje je nailazio i u delima pomenutih psihologa i filozofa, važno je bilo istaći zbog toga što je moja disertacija morala da pruži jasniji odgovor o postojanju i naročitom kvalitetu Hemingvejeve mizoginije o kojoj ne prestaje da se govori od kritičara Leslija Fidlera i Edmunda Vilsona.

U kojoj meri se poklapaju Hemingvejev život i njegovo delo?

Jedan deo disertacije, samo intoniran uvidima Borisa Tomaševskog, Mihaila Bahtina i drugih, posmatra Hemingvejevu biografiju iz jednog sasvim specifičnog ugla – kao performativnu biografsku legendu u čijoj su doslednoj izgradnji učestvovali mnogi (Doroti Parker, Lilijan Ros), ali najpre sam pisac. Namernim isticanjem sebe kao muževnog genija, Hemingvej postaje žrtva bajronovskog imidža i medijske eksploatacije. Zaradivši reputaciju nesentimentalnog i ultramaskulinog autora, on postaje zatočen mitom o sopstvenom antiintelektualizmu koji zamagljuje pravu vrednost njegovog dela, svaki put kada se u kritici više govori o njegovoj ličnosti, nego što se uistinu čita njegovo delo.