Volonterka u gradu straha

Novi Sad – Posle povratka iz svoje prve humanitarne misije, Tijana Femić otkriva za „Politiku” da je do Kenije stigla preko organizacije koja se zove Watoto (u prevodu „deca”) Wa Lwanga, a koja je osnovana u Ugandi. Kaže da je poželela da postane deo njihove misije, čim je čula da pružaju pomoć deci sa ulice, najsiromašnijim mališanima, posebno onoj oboleloj od HIV-a.

– Nisam želela da budem deo onog „humanitarnog turizma” i priče o bogatim belcima koji debelo plaćaju neke organizacije da bi volontirali dve nedelje, i posle toga dobili „diplomu humanosti”. Ja sam zaista želela da odem i pomognem tim ljudima. Preko studentske organizacije „Ajzek” koja je kontaktirala sa kolegama iz Kenije, pronašli smo Watoto Wa Lwanga. Tri nedelje posle našeg prvog kontakta, već sam bila na putu za Keniju.

Živela je i radila u glavnom gradu Najrobiju, metropoli u kojoj se prepliće mnogo religija i kultura. Kaže da je na nju najjači utisak ostavila spoznaja da u okviru jednog modernog grada postoje takozvani „slamovi”, ekstremno siromašni delovi u kojima se živi na ivici bede. Vodila je, priča, dvostruki život – živela u centru metropole, a radila u njenom najsiromašnijem delu. Organizacija za koju sam radila, ima svoje škole u kojima se obrazuju deca koja nemaju uslova za redovno državno školovanje, a cilj je da se na taj način sklone sa ulice, jer se Kenija suočava sa izuzetno visokom stopom kriminala. Ja sam radila u osnovnoj i srednjoj školi u Kiberi, koja je i najveći „slam” u Africi, i u kojoj živi više od milion ljudi na veoma maloj površini. Kibera je sinonim za strah, a mnogi misle da je tamo život nemoguć. Mene je, pak, fasciniralo to što oni uprkos svemu žele da uče, prihvataju pomoć i stalno su nasmejani. Neopisivo su društveni i prijatni, a deca će sve dati za školovanje. Većina njih su siročići ili HIV pozitivni, a njihov život i školovanje zavise od takozvanih sponzora koji doniraju male svote novca kako bi im u školi bio omogućen obrok i uniforma koja je mnogima od njih i jedini komad odeće.

Tijana kaže da je, tokom četvoromesečnog boravka, za svoje đake organizovala razne dobrotvorne koncerte i pronalazila sponzore za humanitarne aukcije, od kojih je sav novac išao za njihovo školovanje. Pitamo je, šta im je pričala o svojoj zemlji.

– Većina njih za Srbiju zna zbog fudbala, a stariji su mi govorili da se sećaju Tita i Jugoslavije. Zanimljivo mi je bilo da je, za vreme predsedničkih izbora, radio Kenije, u rubrici dešavanja u svetu, spomenuo i to da je Boris Tadić izabran za predsednika Srbije. Ne znam koliko je njima ta informacija značila, jer su u to vreme imali probleme na svojoj teritoriji.

Na naše pitanje, kako je finansijski podnela misiju, šeretski odgovara da je „otišla cela ušteđevina”. I, ne žali, kaže nam. Planira da završi fakultet, a zatim:

– Nadam se da ću se uskoro vratiti u Keniju, jer smatram da postoji još mnogo stvari koje tamo mogu da uradim. Posle ovog putovanja, shvatila sam da želim da se bavim humanitarnim radom. Kao član jedne nevladine organizacije u Novom Sadu, nastaviću da radim sa njima. Eto, sada iz Novog Sada potpomažem organizaciju humanitarnog koncerta Erika Vejnejna, koji je jedan od najpoznatijih pevača, kritičara i glumca u Keniji. Još uvek volontiram za njih.