Волонтерка у граду страха

Нови Сад – После повратка из своје прве хуманитарне мисије, Тијана Фемић открива за „Политику” да је до Кеније стигла преко организације која се зове Watoto (у преводу „деца”) Wa Lwanga, а која је основана у Уганди. Каже да је пожелела да постане део њихове мисије, чим је чула да пружају помоћ деци са улице, најсиромашнијим малишанима, посебно оној оболелој од ХИВ-а.

– Нисам желела да будем део оног „хуманитарног туризма” и приче о богатим белцима који дебело плаћају неке организације да би волонтирали две недеље, и после тога добили „диплому хуманости”. Ја сам заиста желела да одем и помогнем тим људима. Преко студентске организације „Ајзек” која је контактирала са колегама из Кеније, пронашли смо Watoto Wa Lwanga. Три недеље после нашег првог контакта, већ сам била на путу за Кенију.

Живела је и радила у главном граду Најробију, метрополи у којој се преплиће много религија и култура. Каже да је на њу најјачи утисак оставила спознаја да у оквиру једног модерног града постоје такозвани „сламови”, екстремно сиромашни делови у којима се живи на ивици беде. Водила је, прича, двоструки живот – живела у центру метрополе, а радила у њеном најсиромашнијем делу. Организација за коју сам радила, има своје школе у којима се образују деца која немају услова за редовно државно школовање, а циљ је да се на тај начин склоне са улице, јер се Кенија суочава са изузетно високом стопом криминала. Ја сам радила у основној и средњој школи у Кибери, која је и највећи „слам” у Африци, и у којој живи више од милион људи на веома малој површини. Кибера је синоним за страх, а многи мисле да је тамо живот немогућ. Мене је, пак, фасцинирало то што они упркос свему желе да уче, прихватају помоћ и стално су насмејани. Неописиво су друштвени и пријатни, а деца ће све дати за школовање. Већина њих су сирочићи или ХИВ позитивни, а њихов живот и школовање зависе од такозваних спонзора који донирају мале своте новца како би им у школи био омогућен оброк и униформа која је многима од њих и једини комад одеће.

Тијана каже да је, током четворомесечног боравка, за своје ђаке организовала разне добротворне концерте и проналазила спонзоре за хуманитарне аукције, од којих је сав новац ишао за њихово школовање. Питамо је, шта им је причала о својој земљи.

– Већина њих за Србију зна због фудбала, а старији су ми говорили да се сећају Тита и Југославије. Занимљиво ми је било да је, за време председничких избора, радио Кеније, у рубрици дешавања у свету, споменуо и то да је Борис Тадић изабран за председника Србије. Не знам колико је њима та информација значила, јер су у то време имали проблеме на својој територији.

На наше питање, како је финансијски поднела мисију, шеретски одговара да је „отишла цела уштеђевина”. И, не жали, каже нам. Планира да заврши факултет, а затим:

– Надам се да ћу се ускоро вратити у Кенију, јер сматрам да постоји још много ствари које тамо могу да урадим. После овог путовања, схватила сам да желим да се бавим хуманитарним радом. Као члан једне невладине организације у Новом Саду, наставићу да радим са њима. Ето, сада из Новог Сада потпомажем организацију хуманитарног концерта Ерика Вејнејна, који је један од најпознатијих певача, критичара и глумца у Кенији. Још увек волонтирам за њих.