Javno lice ničega

Moj poznanik, vatreni protivnik politike kao „najstarijeg zanata”, ponovio je onomad već prilično raubovanu izreku: „U Srbiji postoji nešto što je gore i od vlasti – a to je opozicija.”

Navedena misao nastala je negde devedesetih, na granici mogućeg izbora između zavodljivog populizma tadašnjeg vođe i slabašnih nagoveštaja demokratizacije srpskog političkog ambijenta.

Zanimljivo, a možda i nije, ali šta god da smo godinama birali, pred nama su, i na vlasti i u opoziciji, ostajala uglavnom ista lica, kao graditelji našeg propadanja, uvek nas iznova uveravajući da je to što rade u našem interesu i da nam je daleko bolje nego što osećamo.

Naravno da je svaka oligarhija na vlasti za sunovrat optuživala prethodni režim, definišući sopstvene grandiozne neuspehe kao krupne korake napred, dakle u progres koji se ničim ne može zaustaviti.

Na proleće, koje je ove godine nezavisno od kalendara, čekaju nas novi izbori. To je tačniji pristup stanju stvari, nego, na primer, formulacija da mi (građani, birači) čekamo nove izbore. U ovima koji dolaze, mi smo objekti marketinške obrade, ružno rečeno „biračko telo”, koje bezvoljno čeka da odluči o nečemu gde njegove odluke praktično nema.

I sada smo već na početku kampanje, koju je vladajuća stranka započela koristeći resurse vlasti, a opozicija greške koje je režim napravio, iste ili slične onima koje su oni pravili dok su bili režim.

Jesmo li ponovo u atmosferi „belih listića”, uz ležerno obrazloženje da nemamo kandidata? Ne bih se složio sa povikom na Vesnu Pešić i optužbama da je ona oterala Tadića u poraz. Za to je bio dovoljan on sam, kao što je danas suvišan u srpskoj politici. Boris Tadić je dokaz kako loše obavljanje posla nije najvažnije za strmoglavi pad. Mislim da je to notorna stvar, ali on je izgubio izbore zbog fenomena koji je u nekim teorijama političkog marketinga slobodno definisan kao „narcisističko preeksponiranje”.

On je preko mere bio zadovoljan svojim izgledom i utiskom koji ostavlja na gledaoce i sagovornike. Bio je uveren da je to lična i politička harizma koja ga čini neoborivim i nepobedivim, mada se njegov politički govor skoro potpuno sastojao od opštih mesta, koja su ga činila neodgovornim pred visokom funkcijom.

Jednostavno, moguće je da je Tadić potonuo zbog preteranog slikanja i neplodnog političkog manekenstva, u kome je praznoslovlje bilo slaba zamena za nikakav rad i loše društvo sa dunavskog keja, uz čiju pomoć je vladao.

Šta se događa sa Vučićem? Njegova kampanja nikada nije prestala, u štabu premijera se smatra da je stalno pojavljivanje, uz duge govore o bilo čemu, povodom bilo čega, recept za uspeh. Verovatno će takva logika u aprilu (ako to bude april), nekako i proći, ali višesatne dnevne vakele premijera ne mogu da traju u beskraj. Mislim da je već došlo do prepunjenosti termina u kojima govori premijer i da medijsko zasićenje već počinje da mu nanosi javnu štetu.

Šta je u pitanju? Vučić je nagao, eksplozivan, patetičan, često letargičan, a onda euforičan, ali nije glup. On bi prvi morao da zna šta znači biti uvek i svuda na svakom programu, odgovarati čak i Nadi Macuri na njena bezvezna udvorička pitanja, otvarati otvorene objekte ili razvaline koje su davno započete i ostale besmislene.

Tako smo dobili premijera koji je posegao za neprekidnom i slabo kontrolisanom javnom presijom nad svima, uz medijski autoritarizam, koji je još pomešan sa slabo prikrivenom liderskom zlovoljom.

Uz to, premijer je okružen slabim ljudima, a oni dobro znaju da svoj opstanak blizu prestola duguju beskrajnoj servilnosti. I to je taj davno poznati činilac urušavanja modela operetske autoritarnosti. Uzgred, Vučić ima sasvim drugačije okruženje nego Tadić, mada osetno gore. Uveren je da može da opstane na vlasti samo ako sve što mora da uradi to učini sam. Na taj način se može racionalno objasniti njegova iracionalna sveprisutnost.

Ovo, naravno, nije ogled o tome kako se gubi tron u uverenju da se upravo u času pada veruje kako vlasti najviše ima. Reč je pre svega o mogućnostima izbora i valjanosti važnih javnih lica. Javna predizborna prodaja političkih ideja kazuje nam da tu nema skoro ničega i da ostaje samo neuverljivi agitprop, kao poslednja iluzija. Sve dok se ne pojave novi ljudi, sa programom koji nadilazi dvadesetogodišnju sterilnost vlasti, bilo koja i bilo čija ona bila.

A onaj moj poznanik reče: „Bilo ko od njih da pobedi, to će biti moj poraz. A ipak, šiljim plajvaz za april.”