Izbori i autoritarnost

Drugi odgovor Vuletiću (povodom teksta „Širom zatvorenih očiju“, od 13. februara)

Žao mi je što ne mogu Vladimiru Vuletiću baš u potpunosti da vratim kompliment. Naime, sa njim je nekada zaista bilo lepo raspravljati. I možda će jednog dana ponovo biti – kada ne bude morao ili hteo da zastupa besmislene teze poput ove o „državotvornom karakteru” Vučićeve odluke o vanrednim izborima. Dotična tvrdnja toliko je pak nesuvisla i apsurdna da mi je pomalo neprijatno da se o tome sa njim raspravljam. A verovatno je neprijatno i Vuletiću, pa valjda zato neprestano menja temu i zamenjuje teze.

Tako se, pored ostalog, ponovo vraća na moje „rusofilstvo”, koje, kako veli, nije nikakva tajna. (Nije tajna ni njegovo „prorežimstvo”, ali dobro, ostavimo to sad.) Elem, voli i on Rusiju, kaže. I lukavo dodaje kako voli i Kubu, Brazil, Japan... „Ali to nema veze sa ozbiljnim spoljnopolitičkim izborima”, kaže on. A sa čim ima veze? I nije ovde reč o tome koga i šta Vuletić voli. Pitanje je samo ima li Srbija danas neku realnu spoljnopolitičku alternativu ili je osuđena na bezalternativni put ka EU.

Usrdno se nadam da će se sa pozicije novoizabranog člana Upravnog odbora RTS-a Vuletić založiti da na „javnom servisu” bude više ozbiljne debate, a ne samo horskog evrounijskog pevanja, i rado ću – ako budem pozvan – sa Vuletićem učestvovati u raspravi o strateškim geopolitičkim orijentacijama, koja se konstantno izbegava sa obrazloženjem da je „Srbija već izabrala”. Takođe, bilo bi zanimljivo čuti da li Vuletić i danas, kao pre nekoliko godina, smatra da je „biti protiv EU sramota”? Ali, kao što rekoh, to je druga tema, koje se Vuletić uhvatio jer na onoj osnovnoj – motivacija za raspisivanje vanrednih izbora – njegova konstrukcija beznadežno škripi.

Zato mora da šmira, izvrće mi reči, menja teze i pokušava da mi drži čas iz logike i metodologije. (Uzgred, racio, logika i metodsko obrazovanje se demonstriraju i upražnjavaju, a ne dokazuju tako što se izgovaraju i što će na njih da se isprazno poziva.) Vuletić tvrdi kako sam „prihvatio njegovu osnovnu tezu” (naravno da nisam). Tvrdi kako ja tvrdim da će Vučić na ovim izborima zabeležiti isti ili bolji rezultat. Nisam to tvrdio, već samo rekao da će, čak i ako se to dogodi, SNS verovatno ipak imati manje poslanika, s obzirom na to da će verovatno biti manji rastur, odnosno manji broj propalih glasova. Ali to je poznat i stari polemičarski manir koji Vuletić primenjuje: što ga zaspem s više besmislenih optužbi biće mu teže da na ograničenom novinskom prostoru na njih stigne da odgovori, pa će izgledati kao da sam u pravu i da odgovora ni nema.

Vuletić misli da slavodobitno poentira kad kaže da je „tvrdnja da izbori doprinose rastu autoritarizma apsurdna”. E pa nije – zavisi koji su i kakvi izbori. Ima nekakvih „izbora” i u Severnoj Koreji. Bilo ih je i u Enver Hodžinoj Albaniji. Da ne pominjemo nacističku Nemačku, gde je tamošnji kancelar čak dva puta u toku jedne godine raspisivao vanredne izbore, da bi, u atmosferi pogroma i hapšenja opozicionih poslanika, stigao do – najpre – 44, a zatim 92 odsto dobijenih glasova. Elem, nadam se da je sada i Vuletiću jasno da moja tvrdnja da izbori, kada se odigravaju u neregularnim uslovima, i te kako mogu doprinositi rastu autoritarizma baš i nije tako apsurdna?

Doduše, i sam Vuletić relativizuje i ublažava svoju slavodobitnu tezu kad kaže: „Da bi se postigla očekivana stabilnost i obezbedio evropski i reformski put koji zagovara vlada, podrazumevaju se fer i slobodni izbori (podvukao Đ. V.), bar na nivou koji je dostignut u poslednjih petnaest godina.” Ali to i jeste upravo moja poenta. Naime, i taj „dostignuti nivo” fer i demokratske izborne procedure danas je u Srbiji ozbiljno doveden u pitanje.

Zar Vuletić ne primećuje kakva je atmosfera u elektronskim medijima? Zar ne vidi kako se institucije (koje – tu ćemo se verovatno složiti – ni ranije nisu baš pucale od nezavisnosti i autonomije) danas brutalno instrumentalizuju i doslovno stavljaju u funkciju jedne stranke i jedne ličnosti? Da li vidi kako izgleda svaki dolazak premijera Vučića u skupštinu i na šta ga to podseća u bližoj i daljoj prošlosti? I kad smo već kod skupštine, da li Vuletić zaista veruje da je ovaj poslednji skupštinski cirkus sa napuštanjem sale poslanika parlamentarne većine spontani akt uvređenih pojedinaca ili pak samo još jedna režirana predstava? I na šta mu ta providna farsa sa najvišim telom zakonodavne vlasti liči i da li ga brine?

Ili, ako mu se to sa skupštinom čini kao suviše nevažna stvar, da li ga brine i na šta ga podseća simptomatičan incident koji se prošlog septembra dogodio u Novom Sadu, kada je grupa „spontano okupljenih građana”, sa pojedinim gradskim funkcionerima i aktivistima SNS-a na čelu bukvalno fizički napala i sprečila predstavnike DS-a da održe prethodno uredno najavljenu konferenciju za medije na trgu ispred gradske kuće? Pitam Vuletića na šta ga podsećaju takva „spontana okupljanja”, da li ga brinu i da li mu bude određene istorijske asocijacije?

Da li se Vuletić seća „toplog zeca”, gotovo linča, kojem je – u jesen 2013 – od strane isto tako „spontano okupljenih” stranačkih mangaša u Surčinu bio izložen tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas? Da li se seća scena zastrašivanja i nasilja po lokalnim izborima širom Srbije, od Kosovske Mitrovice do Vrbasa i Mionice? Da li je to slika „evropske Srbije” za koju se Vuletić zalaže i ka kojoj misli da se približavamo pod ovom „reformskom” i „proevropskom vlašću” – i novim vanrednim izborima?

Vuletić zaključuje kako sam u svom odgovoru političkoteorijski „nazadovao”. Ja bih rekao da je prilično očigledno kako je Vladimir Vuletić u ovoj našoj polemici, a i inače, u poslednje vreme isuviše naprednjačio i političko-propagandistički „napredovao”. A nazadovao je, nažalost, u svemu ostalom.

Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”