Duga ruka Tribunala nad Srbijom

Nije vlada Aleksandra Vučića prva srpska vlada koja se žali da Haški tribunal na nju vrši politički pritisak, niti su srpski nacionalisti jedini koji su sumnjali da Hag, osim pravnih, ima i neke nečiste političke namere prema Beogradu. Pre 13 godina beogradski novinari dobili su na uvid dokument sa potpisom Vladimira Đerića, danas advokata, a tada savetnika šefa diplomatije Srbije i Crne Gore Gorana Svilanovića, u kom se Vlada SCG žali da su optužbe Haga na račun vlasti u Beogradu neosnovane i da im je cilj da se „izvrši politički pritisak na Srbiju i Crnu Goru da prihvati zahtev Tužilaštva za pravo na neograničen pristup i pregled arhiva raznih jugoslovenskih državnih tela, za koji nema osnova u pravnim aktima Tribunala”. Otpor, doduše, nije dugo trajao, a uskoro smo saznali da je vlast u Beogradu oslobodila 108 osoba obaveze čuvanja državne i vojne tajne kako bi im omogućila da svedoče u Hagu.

Goran Svilanović je uskoro dobio priliku da i on pomoću moćnih saveznika izvrši uzvratni pritisak na Karlu del Ponte: izdejstvovao je da tužiteljka posle ubistva Zorana Đinđića ne doleti u Beograd na sahranu svog „prijatelja”, kako je čvrsto nameravala dok je iz Vašingtona nisu odgovorili. Zapad, naime, nije želeo da odmogne Zoranu Živkoviću i konsolidaciji njegove vlasti u očima srpske javnosti.

Samo nekoliko meseci posle toga, međutim, Karla del Ponte revanširala se Živkoviću tako što je pred njega u oktobru 2003. spustila na sto optužnice protiv četiri srpska generala, od kojih je jedan (Sreten Lukić) još bio na visokoj funkciji u Živkovićevoj vladi. U prvi mah se činilo da je Živkovićev poziv Vašingtonu urodio plodom, ali je Karla del Ponte posle ipak i javno otpečatila generalske optužnice i, mnogi misle, bitno doprinela padu vlade Zorana Živkovića. (Dragoljub Mićunović je u to vreme izjavljivao da optužnice protiv generala „destabilizuju demokratski poredak” i predstavljaju „udar na našu stabilnost, na policiju i vojsku”).

U to je vreme nastavljač Đinđićevog dela važio za američkog ljubimca (tadašnji ambasador Vilijam Montgomeri tvrdio je da odnosi Beograda i Vašingtona nikad nisu bili bolji), pa je srpska javnost tim pre bila zbunjena grubom političkom igrom Haga u Beogradu. Živković je tvrdio da je još njegovom prethodniku bilo obećano da više neće biti optužnica po komandnoj odgovornosti...

Zoran Živković (Foto Tanjug), karla del Ponte (Foto D. Ćirkov) i Sreten Lukić (Foto Rotjers) 

Hag je pritiskao, ali je i sam bio podložan pritisku. Baš kao i različitim vladama u Beogradu, Karla del Ponte zamerila se tih godina i predsedniku Ruande Polu Kagameu (bila je glavna tužiteljka ne samo suda za bivšu Jugoslaviju već i suda za Ruandu), ali se Kagame, za razliku od Živkovića, pokazao kao tvrd orah. U Njujorku je izdejstvovao njenu smenu, a ona se posle javno u „Republici” žalila da je on vikao na nju da je njen posao genocid, a da njemu ne sme da destabilizuje zemlju ispitivanjem postupaka njegove vojske i policije.

Kofi Anan ju je smenio pod izgovorom da je „preopterećena”, iako je pokušala da se cenjka sa njim: ponudila je da se odmori od suđenja Miloševiću, koje bi prepustila nekom drugom, samo da joj ostave Ruandu. Nije vredelo. Kagame je bio zapadni miljenik i njegovi generali više nisu morali da strepe od haških optužnica.