„Meša Selimović” Milisavu Saviću

Nagradu „Meša Selimović” dobio je ove godine Milisav Savić (1945, Vlasovo kod Raške) za roman „La sans pareille”, koji je objavila izdavačka kuća „Agora” iz Zrenjanina.

U ovogodišnjem Velikom žiriju „Večernjih novosti” za knjigu godine, naglasio je Dragan Bogutović (sa Ognjenom Lakićevićem, osnivač nagrade), učestvovalo je 49 istaknutih književnih kritičara, teoretičara i književnih istoričara. Od početka do danas pokazalo se da je nadmetanje za knjigu godine i nagradu „Meša Selimović” specifično i jedinstveno, ne samo kod nas, nego i u regionu. Draž žiriranja pretvara se u pravi kulturni ritual jer se izbor najboljih dela obavlja javno, pred najširom čitalačkom publikom, što ostavlja minimalnu mogućnost eventualnog lobiranja za pojedine pisce. Pogotovu što izabrani kritičari pripadaju veoma različitim generacijama, od najmlađe do najstarije i, što je posebno važno, zagovornici su različitih književnih poetika.

Kritičari su ovoga puta predložili 118 knjiga, a „Mešinu” nagradu ubedljivo, sa 17 glasova, dobio je Milisav Savić, koji je 31. dobitnik ovog prestižnog priznanja, jer je, da podsetimo, nagrada tri puta deljena na ravne časti.Na drugom mestu je roman Vuleta Žurića „Republika Ćopić”, „Službeni glasnik” (10 glasova), treće mesto dele Petar Cvetković sa zbirkom „Pogled s trema”, TANESI i Slobodan Zubanović s pesničkom knjigom „Starac i pesme”, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva (po osam glasova).

Mešu Selimovića upoznao je uoči izlaska „Tvrđave”– istakao je nagrađeni pisac.

 Redakcija NIN-a poslala ga je u Sarajevo da napravi intervju sa tada već slavnim piscem „Derviša i smrti”. Bio je mlad, tek svršeni student književnosti. NIN mu je obezbedio avionsku kartu, što je bilo i njegovo prvo putovanje avionom. U hotelu, na recepciji, čekao ga roman. NIN je želeo da se intervju pojavi na dan kad knjiga izađe, kako se to inače, kad su u pitanju veliki pisci, radi u svetu. Roman je morao da pročita za noć.

Sutradan, neispavan, oko 11 sati, našao se u Selimovićevoj kancelariji glavnog urednika izdavačkog preduzeća „Svjetlost”. Selimovićeve odgovore beležio je u svesku. Magnetofon nije imao, jer je to tada bila skupa stvarčica. Sve je verno pribeležio, Meša mu je, po izlasku intervjua, zahvalio kratkim pismo, pisanim jasnom, lepom ćirilicom.

Po završetku razgovora, Meša me je odveo na ručak u hotel „Evropa”. Pridružila im se i Darka, Mešina supruga. Meša se interesovao za studentski pokret, koji je još, posle šezdesetosmaških demonstracija, bio glavna opoziciona politička snaga. Savić je s Mešom napravio još dva intervjua, za „Mladost” i „Književnu reč”. Bio je to sagovornik, kaže Savić, od kojeg je mladi pisac i novinar imao šta da nauči.