„Меша Селимовић” Милисаву Савићу

Награду „Меша Селимовић” добио је ове године Милисав Савић (1945, Власово код Рашке) за роман „La sans pareille”, који је објавила издавачка кућа „Агора” из Зрењанина.

У овогодишњем Великом жирију „Вечерњих новости” за књигу године, нагласио је Драган Богутовић (са Огњеном Лакићевићем, оснивач награде), учествовало је 49 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара. Од почетка до данас показало се да је надметање за књигу године и награду „Меша Селимовић” специфично и јединствено, не само код нас, него и у региону. Драж жирирања претвара се у прави културни ритуал јер се избор најбољих дела обавља јавно, пред најширом читалачком публиком, што оставља минималну могућност евентуалног лобирања за поједине писце. Поготову што изабрани критичари припадају веома различитим генерацијама, од најмлађе до најстарије и, што је посебно важно, заговорници су различитих књижевних поетика.

Критичари су овога пута предложили 118 књига, а „Мешину” награду убедљиво, са 17 гласова, добио је Милисав Савић, који је 31. добитник овог престижног признања, јер је, да подсетимо, награда три пута дељена на равне части.На другом месту је роман Вулета Журића „Република Ћопић”, „Службени гласник” (10 гласова), треће место деле Петар Цветковић са збирком „Поглед с трема”, ТАНЕСИ и Слободан Зубановић с песничком књигом „Старац и песме”, Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева (по осам гласова).

Мешу Селимовића упознао је уочи изласка „Тврђаве”– истакао је награђени писац.

 Редакција НИН-а послала га је у Сарајево да направи интервју са тада већ славним писцем „Дервиша и смрти”. Био је млад, тек свршени студент књижевности. НИН му је обезбедио авионску карту, што је било и његово прво путовање авионом. У хотелу, на рецепцији, чекао га роман. НИН је желео да се интервју појави на дан кад књига изађе, како се то иначе, кад су у питању велики писци, ради у свету. Роман је морао да прочита за ноћ.

Сутрадан, неиспаван, око 11 сати, нашао се у Селимовићевој канцеларији главног уредника издавачког предузећа „Свјетлост”. Селимовићеве одговоре бележио је у свеску. Магнетофон није имао, јер је то тада била скупа стварчица. Све је верно прибележио, Меша му је, по изласку интервјуа, захвалио кратким писмо, писаним јасном, лепом ћирилицом.

По завршетку разговора, Меша ме је одвео на ручак у хотел „Европа”. Придружила им се и Дарка, Мешина супруга. Меша се интересовао за студентски покрет, који је још, после шездесетосмашких демонстрација, био главна опозициона политичка снага. Савић је с Мешом направио још два интервјуа, за „Младост” и „Књижевну реч”. Био је то саговорник, каже Савић, од којег је млади писац и новинар имао шта да научи.