Ne postoje mali i veliki ratovi

U godini u kojoj je navršio sedam decenija života, Srpska književna zadruga, u „Maloj biblioteci“, objavila je novu pesničku knjigu Manojla Gavrilovića (1945), pod naslovom „Pčele boga Peruna“. Prvu zbirku pesama – „Sunce i kočije“, Gavrilović je objavio 1973. godine u beogradskoj „Prosveti“, a potom još desetak zbirki kod naših uglednih izdavača. Poezija mu je prevođena na više evropskih jezika, dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada.

Knjigu će danas u SKZ predstaviti prof. dr Tiodor Rosić i Đorđe J. Janić, a stihove će kazivati Jana Petrović.

Već prvom knjigom oglasili ste se kao jedinstven pesnik, koji peva potpuno drugačije od svoje generacije. Da li je to bila zavičajna melodija?

To je melodija užičkog kraja. Ja sam odrastao na narodnim junačkim pesmama. Otac me je svako veče uspavljivao narodnim pričama i pesmama o Senjanin Tadiji, Starcu Vujadinu, Starini Novaku i drugim junacima naše narodne poezije. Melodija deseterca odzvanja i u mojim stihovima. Tu su i melodija i žubor Malog Rzava, koje sam slušao svakodnevno. Tu je i pesma ptica i vetra, kao i talasanje trave u polju. Melodija trube iz daljine i glas dvojnica. Tu je i zvuk naše lirske poezije, koju su pevali momci i devojke u predvečerje.

Na samom početku, podržali su vas Stevan Raičković i Miodrag Pavlović. Koliko vam je to značilo?

Urednici poezije u „Prosveti“, u to vreme, bili su Stevan Raičković, Miodrag Pavlović i Milorad Pavić. Od oko dvesta knjiga poezije, koliko je tada stiglo u „Prosvetu“, među desetak izabranih za objavljivanje, bila je i moja knjiga „Sunce i kočije“. To je za mene bio veliki podstrek. Tada su me podržali i univerzitetski profesori: Raško Dimitrijević, Vladeta Košutić, Nikola Milošević, Dragiša Vitošević... Takođe, imao sam podršku i od tada mladih književnih kritičara: Čedomira Mirkovića, Predraga Protića i Đorđa Janića, kao i najmlađih: Dragana Lakićevića i Tiodora Rosića. O mojoj prvoj knjizi stihova „Sunce i kočije“ pisalo je više od trideset književnih kritičara, svih generacija.

Moto knjige su stihovi: „Koračaj kako Morava žubori,/ diši kao treptaj lista u gori“. Živite u skladu s prirodom?

Kad kažem „Koračaj kako Morava žubori“, mislim da treba da poštujemo srpsku tradiciju i da održavamo duh srpskoga naroda. I da kao treptaj lista živimo i ugledamo se na zakone prirode. Napisao sam više pesama koje slave lepotu prirode, jer, prema mom osećanju, priroda daje tok životu.

Naizgled jednostavnim stihovima, najčešće rimovanim, vi, u stvari, otkrivate smisao kosmičkog poretka i ulogu čoveka u njemu?

Zakoni kosmosa i zakoni prirode vekovima su stvarani i mi moramo tih zakona da se pridržavamo. Za sve postoji sklad i vreme. Čovek mora poštovati taj dar neba i sa više lepote i smisla učestvovati u životu. Treba pratiti i osluškivati šta kaže vetar, zvezde, Mesec, kiša... i rosa.

U vašim pesmama utkana je naša tradicija, mitovi, epski junaci, slovenska božanstva... U kojoj meri su vam dragocena narodna predanja?

Narodna predanja su za mene bila put kojim treba ići, put čist kao rosa. Često pevam o Perunu i Hromom vuku. Sam naslov knjige „Pčele boga Peruna“ svedoči o nama, Perunovim duhovnim potomcima. I o junacima iz starih vremena, karpatskim kladencima i lovcima. Tradicija je putokaz, koji nam nedvosmisleno pokazuje kuda treba da idemo. Narodna predanja su svetlost, koja nas obasjava i pokazuje nam put u budućnost. Tradicija je naša čitanka, naša Biblija. To je zastava ispletena od sunčevih zraka.

I kao na slikama Milića od Mačve, u vašim pesmama lete naši manastiri, Sveti Sava, Simonida, carica Milica, Jefimija, Vuk i Njegoš. Da li su to temelji našeg postojanja?

Svakako. To je srpska duga, čija se krila protežu od Svetog Save do Vuka i Njegoša. Sveti Sava je u našu kulturu postavio mnoge čvrste temelje. Sve od njega počinje i razgranava se. Sava je prvi učitelj i temeljnik naše duhovnosti i pismenosti. U knjigu „Pčele boga Peruna“ uneo sam i nekoliko pesama posvećenih njegovom neuhvatljivom liku.

Temelji našeg postojanja su u delima onih Srba koji su doprineli razvitku i očuvanju Srbije. To su Perunove pčele pretvorene u stihove. To su naše Gračanice, Beli i Plavi anđeli. Vuk koji istoriju Srbije zapisuje među zvezdama, ili Njegoš koji piše pesmu sunčevim zracima i loži badnjak u oblaku. Carica Milica, Jefimija, ali i Simonida kao ogledalo srpske duhovne lepote.

Posebno mesto u našoj istoriji, i vašoj poeziji, zauzima Veliki rat. Šta je danas ostalo od tog herojskog vremena?

Ostala je Srbija i mi koji sada živimo u njoj: od nas zavisi kako ćemo i gde živeti, u kakvoj Srbiji. Ja sam u školi učio da je to bio Prvi svetski rat. Sad deca uče da je to bio Veliki rat. Nema malih ratova. Moj pradeda Stevan, u Veliki rat, poslao je šest sinova i unuka Miloja, a njegov rođeni brat Jelisije – šest sinova. Trinaest Gavrilovića krenulo je da brani Srbiju. U jednoj pesmi kažem: „Iz dve kuće u svanuće,/ krenuli su prema Ceru,/ prve zvezde da naberu./ S Kolubare nose rosu,/ da im svetli u otkosu”.

Napisao sam nekoliko pesama o tom vremenu, koje je herojsko, i o kojem će se sve više govoriti. Ako sami sebe, svakako i sopstvenu istoriju i tradiciju, ne poštujemo, neće nas ni drugi poštovati. Od herojskih dela ostane samo pesma i nešto istorije. Zato sam i posvetio znatnu pažnju rodoljubivoj poeziji. Pevao sam o Nemanji i Savi, o Lazaru i carici Milici, o Orloviću Pavlu i Kosovki devojci, o Vojvodi Prijezdi, o Jefimiji, o Starini Novaku i Starcu Vujadinu, o mnogima koji su, u istoriji, legendi i književnosti, učestvovali u oblikovanju tradicijske i istorijske svesti srpskog naroda.