U Ukrajini kriza krizu stiže

Protekla nedelja Ukrajincima nije donela ništa dobro. Tome su doprinela dva važna događaja. Prvo je Rusija, u sredu, Visokom sudu u Londonu podnela tužbu protiv bivše sestrinske sovjetske republike kojom se pod hitno traži povraćaj ni manje ni više nego – tri milijarde dolara zajma iz 2013. Druga nevolja se desila na parlamentarnom planu. Kako je, naime, saopšteno u četvrtak u Kijevu, vladajuća koalicija izgubila je većinu u Vrhovnoj radi, i pored toga što je premijer Arsenij Jacenjuk dva dana pre toga preživeo glasanje o nepoverenju njegovom kabinetu.

Druga po veličini evropska država nikako da nađe svoj identitet nakon prelomnih događaja 2014–2015. godine. Pitanje je da li je taj put i mogao biti nađen, jer, prema rečima žitelja ukrajinske prestonice u to vreme, mnogi su bili zbunjeni. Kada su na Majdanu, centralnom trgu u Kijevu, počeli protesti protiv tadašnjeg predsednika Viktora Janukoviča, sve je doživljavano kao pobuna iz prošlosti. „Na Majdanu se govorilo: Bandera (ukrajinski kolaboracionista iz Drugog svetskog rata) će doći i red će zavesti.

U toj ideji nema nikakvih snova o budućnosti, postoji samo istorijat bratoubistva. Zašto treba da dođe Bandera, a ne genijalni Koroljov, koji se rodio u Ukrajini i probio se u kosmos? Zar se može zamisliti da ljudi u Italiji kažu kako će Musolini doći i zavesti red”, pisala je italijanska novinarka Stefanija Cini. „Govorilo se i to da je za sve kriv Janukovič. Njega su žigosali kao krvavog diktatora, ali tek kada je odbio udruživanje sa Evropskom unijom. Pre toga je tretiran kao heroj, jer je njegova vlada napravila toliko koraka prema Evropi koliko nije čitava Ukrajina za 20 godina.”

Kako izgleda, Janukovič je bio dalekovidiji od sadašnjih lidera. Uprkos aplauzima koji su „majdanovcima” stizali sa Zapada, za samo godinu dana zemlja je, praktično, dovedena do ruba propasti. I to ne samo zbog rata na jugoistoku. Ukrajina nema mogućnosti da isplati pomenuti dug Rusiji ni ono što se zadužila kod zapadnih partnera. Ne može ozbiljnije da se uključi u evropske tokove jer u EU ne prihvataju države u kojima se vodi građanski rat. To znači i da stranim investitorima na pamet ne pada da pokušaju neko poslovanje u navedenom okruženju. Oni koji se i odluče na takav korak to čine pod uslovima koji Ukrajinu još dublje guraju u ponor.

Uostalom, ni prošlonedeljna očajnička odluka kojom je u skladu sa evropskim sankcijama Moskvi zabranjen transport ruske robe preko ukrajinske teritorije nije vladajućoj eliti u Kijevu donela nikakvu korist već samo štetu. Nova trasa već je pronađena – ide preko Belorusije.

A ukrajinska politička elita dodatno je podeljena. Vladajuću koaliciju je prvo napustila partija Batkivščina Julije Timošenko, da bi sličnim putem krenula i Samopomoć. Kako je kazao Olega Berezjuka, predstavnik ove partije, „narod Ukrajine postao je svedok otvorenog dogovora između rukovodstva države i oligarha”. Pomenuti je optužio „blok Petra Porošenka” za šurovanje sa bivšim saradnicima proteranog Janukoviča i nazvao sadašnju vladu – „nelegitimnom”. „Posebno je cinično to što se sve dešava baš na godišnjicu tragičnih događaja na Majdanu”, zaključio je Berezjuk. Pri tome iritirajuće deluje i podatak da je ukrajinski parlament u utorak sa 247 glasova izrazio nezadovoljstvo radom vlade u 2015. Kada je, međutim, na red došlo glasanje o nepoverenju istoj ovaj broj je spao na svega 194.

Izlazak Batkivščine i Samopomoći iz vladajuće koalicije nateralo je premijera Jacenjuka, koji važi za „produženu ruku” oligarha, da saradnju potraži sa Radikalnom partijom. Teško je, međutim, verovati da je izlaz iz muka baš na toj strani. Naime, sve je manje Evropljana koji su spremni da stave svoj ulog na predsednika Petra Porošenka, premijera, vladu u Kijevu i ostatak rukovodstva zemlje. Ukrajina se danas čini kao „crna rupa” kojoj nema dna. Rat na jugoistoku, u regionu Donabasa, kao da je usled ekonomskih teškoća pao u senku. Tamo se i onako malo šta dešava. Nema velikih vojnih operacija.

Bivša sovjetska republika se sa svojih 45 miliona stanovnika našla u situaciji da malo šta danas zavisi od nje same. Dok ne bude rešen nesporazum u trouglu Moskva–Brisel–Vašington, rešenja, jednostavno, nema. Islamski terorizam koji se nadvio nad evropskim kontinentom, kao i izbeglička kriza koju je izazvao, pitanje je oko kojeg se danas lome glavna koplja. Dok se tu ne pronađe održivo rešenje, sve ostalo pada u senku. A jedan od velikih gubitnika u ovom odmeravanju snaga moćnih svakako će biti i Ukrajina. Pa čak i kada se sve završi, teško je predvideti koliko će vremena biti potrebno nekim novim ili već viđenim vlastodršcima u Kijevu da zemlju vrate na evropsku mapu kao pouzdanog komšiju.