Ipak se (o)kreće

„Civilizacijski i kulturološki nivo jedne evropske zemlje i njenog zdravstvenog sistema meri se brojem urađenih transplantacija sa umrlog”, piše u Helsinškoj deklaraciji Saveta Evrope iz 1986. Pa kako se to meri i gde smo tu mi? Dva glavna parametra su broj kadaveričnih donora na milion stanovnika (nd/pmp) i broj urađenih kadaveričnih transplantacija. Zakoni o transplantaciji (ZOT) na kojima se zasniva procedura vađenja organa – eksplantacija sa umrlog da bi se obavila transplantacija  veoma su strogi i sadrže krajnje rigorozne kriterijume. Osnovni kriterijum je utvrđivanje moždane smrti potencijalnog donora organa, a odnedavno još stroži – smrt moždanog stabla!

Transplantacija je jedina grana medicine koja ne može da se odvija bez apsolutne saradnje s građanima. Osnovni resurs transplantacije je ljudski organ. Da bi se do njega došlo, sam proces zaveštanja je regulisan ZOT, kojih ima u više varijanti, ali je conditio sine qua non svakog ZOT dobrovoljnost i odsustvo bilo kakve finansijske koristi!

Osnovni tipovi zaveštanja organa su:

1. Informativna saglasnost, koja podrazumeva da nema eksplantacije bez izričite pismene dozvole donora i izdavanja donorske kartice (DK). I pored DK, kod nas porodica može da zabrani doniranje. To je dvostruko pravo veta koje postoji samo kod nas i predstavlja kršenje slobodne volje donora.

2. Pretpostavljena saglasnost, gde se smatra da smo svi donori, osim onih koji su se za života izjasnili protiv doniranja organa, o čemu se vodi poseban registar non-donora. Za neopredeljene se pita porodica.

3. Obavezan pristup, po kome svaki zdravstveni radnik u intenzivnoj nezi ima obavezu da obavi razgovor o zaveštanju s teškim bolesnikom – potencijalnim donorom ili njegovom porodicom za života.

4. Trenutni izbor, kada se građaninu kod izabranog lekara ili u MUP-u kod izdavanja dokumenata ponudi formular sa tri mogućnosti: već sam se izjasnio, želim da potpišem i želim da razmislim. Građanin nije u obavezi čak ni da primi formular. Isti formular treba da bude ponuđen prilikom poziva na glasanje i popisa stanovništva kao stalna rubrika.

Velika je zabluda posmatrati pretpostavljenu saglasnost kao nasilje nad slobodnom voljom. I u ovom konceptu se uvek neko pita i potpisuje: želim da budem donor i potpisujem DK. Ne želim da budem donor – upisujem se u registar non-donora (još ne postoji). Ako se nisam uopšte pismeno izjasnio, pita se porodica, s kojom se razgovara u smislu da se za života NISAM PROTIVIO zaveštanju organa. Praksa je pokazala da je pretpostavljena saglasnost neuporedivo efikasniji koncept od informativne, bez ikakvog narušavanja slobodne volje i izbora građana. O tome govore i poslednji podaci Eurotransplanta (ET) za 2015: od osam zemalja članica, šest ima pretpostavljenu (od Austrije, koja ima 23 nd/pmp, do Hrvatske, koja je svetski prvak sa 38 nd/pmp! Informativnu ima Nemačka – samo 10 nd/pmp i Holandija 15! Srbija je na dnu sa 2,4! SAD imaju specifičan ZOT i DK od 1972, a kompjutersku evidenciju od 1984. i 26 nd/pmp! Ali je za to trebalo skoro 50 godina! Informacioni sistem za transplantaciju u Srbiji još ne postoji. Predložili smo 2013. elektronski registar donora i kandidata RFZO i MZ - originalni softver koji je potpuno kompatibilan s onim u centrali ET. Zasniva se na glavnom alokacionom algoritmu ET. Obezbeđuje kompletnu ažurnost liste donora i kandidata sa svim alokacionim kriterijumima i najboljim „ukrštanjem” donora i primaoca na etičkim i medicinskim principima. Bez ovog sistema nema pravedne raspodele organa ni rang-liste kandidata! Takođe smo predložili i dve vrste DK: za doniranje u moždanoj i u srčanoj smrti, jer SPC dozvoljava transplantaciju srca samo ex cadavere, a njena podrška nam je veoma važna i može doneti istorijski preokret.

O izmeni ZOT u smislu pretpostavljene saglasnosti govorim i predlažem već devet godina, a od 2013. zajedno s Bioetičkim društvom Srbije, Transplantacionom mrežom Srbije  i Savezom organizacija bubrežnih invalida RS. Nema tribine ni medija gde nisam nastupao, niti ministra zdravlja ili odbora u Skupštini Srbije kome se od 2007. nismo obraćali. Poslednji put zvaničnom inicijativom ministru zdravlja 29. 7. 2014. i Odboru za zdravlje NSRS 13. 2. 2015. Nažalost, iako spadamo u najkompetentnije po ovom pitanju u Srbiji, nismo dobili priliku da svoj koncept objasnimo pred nadležnim organima. Voleo bih da znam ko ima veće znanje i ko bi bio bolji promotor transplantacije od osobe koja ju je upoznala i kao hirurg (bubreg i kostna srž) i, nažalost, kao pacijent (srce).

Naše decenijsko zalaganje možda će i dati neki rezultat, zbog najave Uprave za biomedicinu da će uskoro izmeniti ZOT posle niza izgubljenih godina i života. Nedovoljno objašnjena i nespretno predložena pretpostavljena saglasnost već je izazvala burne reakcije, iako je mi bezrezervno podržavamo. Ključna rešenja iz naših predloga mogu se smatrati autorskim. Ona nisu zaštićena Zakonom, ali jesu akademskom čestitošću i intelektualnim poštenjem! Otuda i naslov: Eppur si muove! Ipak se (o)kreće – u smislu istina je iznad svega!

Profesor univerziteta, dečji hirurg i dečji urolog, predsednik Transplantacione mreže Srbije, pacijent deset godina posle transplantacije srca