Balkan u oku uragana

Zaokupljeni lokalnim brigama, bombardovani trivijalnostima od ovdašnjih „medija”, uronjeni u razmišljanja o novim izborima koji neće ponuditi ništa novo niti otvoriti nove horizonte – ne stižemo da posvetimo pažnju ključnoj temi: da se kao država i regija trenutno nalazimo u oku uragana, politički i geografski između dve monumentalne krize, koje nam dramatično menjaju dosadašnji način bivstvovanja.

Južno od Balkana, na Bliskom istoku, vodi se mali svetski rat, koji podseća na Bosnu iz 1914. godine. Različite lokalne grupacije i regionalne sile otpočele su bitku za kontrolu tursko-sirijske granice, čiji će ishod u znatnoj meri odrediti sudbinu nekadašnje Mesopotamije, ali i okolnih regija. Pored toga što će se rezultat te bitke odlučujuće odraziti na odnos snaga na Bliskom istoku, sudbinu tzv. Islamske države, kao i na odnose SAD i Rusije, mi ćemo ovu eskalaciju najviše osetiti kroz dodatnih milion izbeglica koje će na proleće krenuti prema zapadnoj Evropi.

Ipak, najveći rizik dolazi od potencijalnog direktnog sukoba Turske i Rusije. Pored toga što ove dve sile imaju suprotstavljene geopolitičke imperative na Bliskom istoku, reč je i o dijametralno suprotstavljenim vizijama sveta. Turska je podržavala revolucije u arapskom svetu, sa idejom da u postkolonijalnim državama preko njih na vlast dođu Muslimanska braća, ili slične panislamističke organizacije. Time bi novoj generaciji arapskih lidera Turska predstavljala model društva i državnog uređenja, što bi je afirmisalo kao nezvaničnog lidera sunitskog sveta.

S druge strane, ruska strategija na Bliskom istoku je višeslojna, gde je ugaoni kamen upravo Sirija. Između ostalog, Rusija se tu profiliše kao oponent panislamizmu i branilac autoritarnih sekularnih režima, u velikoj meri da bi se kao legitiman i ravnopravan igrač vratila u globalnu šahovsku partiju, ali pre svega iz straha od prelivanja tih fenomena na svoj severni Kavkaz, strateški bitan i naseljen muslimanima.

Što se tiče SAD, one su, u pokušaju zaokreta ka Aziji, redukovale listu prioriteta na borbu protiv Islamske države i čekanje da se Rusija i Turska međusobno iscrpe i blokiraju. Ipak, brutalna efikasnost s kojom Rusija, sa skromnim resursima, širi svoj uticaj na Bliskom istoku, frustracija Turske koja je vodi u logiku dalje eskalacije, kao i paraliza Evrope kao i dalje ključnog saveznika – ponovo uvlače SAD u bliskoistočni vir. Da Amerika još luta u zaokruživanju nove spoljnopolitičke doktrine, koja bi bila razumljiva i od opipljive koristi njenoj srednjoj klasi, vidi se i po nervoznoj i rastrzanoj predsedničkoj kampanji, u kojoj establišment ne uspeva da se nametne i objasni potencijalno novu strategiju SAD u svetu.

Sve ovo čini od Sirije najmaligniji konflikt na planeti, ali i najvećeg „izvoznika” migranata i izbeglica ka Evropi. CIRSD upravo radi sveobuhvatnu studiju sa Karnegi korporacijom iz Njujorka o izbegličkoj krizi.

Običan laik mora da ostane zapanjen činjenicom do koje je mere izbeglička kriza podelila i paralisala EU. Od više od milion izbeglica koje su stigle u toku prošle godine, EU se dogovorila da rasporedi 160.000 – od kojih je do sada samo hiljadu (1.000!) dogovorno raspoređeno po tom mehanizmu. Pogrešno je reći da Evropu potresa izbeglička kriza, budući da je jedan Jordan primio više od milion izbeglica i očuvao političku i ekonomsku stabilnost. Ovde je reč o krizi međusobnog poverenja između država članica, o krizi zajedničkog odlučivanja, ali i o definitivnom neuspehu integracije muslimana u evropska društva.

Posledice po Balkan su pogubne: Grčka je praktično žrtvovana i de fakto pretvorena u prihvatni centar. Srbija i Makedonija postale su tampon zona između Grčke i Mađarske, koja se sve više percipira kao stvarni graničar EU. S obe strane te nove granice niču autoritarni režimi, kao oko svakog limesa, s tim što se u mađarskom slučaju to dešava iz ideoloških razloga, a u našem iz težnje da se zadobije podrška konzervativne Evrope… i zatim (zlo)upotrebi u unutrašnje svrhe. Hrvatska, Rumunija i Bugarska ostavljene su bez realne mogućnosti da postanu deo šengenskog prostora, još manje monetarne unije.

Srbija je iskusila i teže periode u istoriji, ali retko kad smo imali ovakvu bezidejnost i pasivnost političke elite. Nepovoljan politički kontekst morao bi da podrazumeva samo još veći imperativ ispunjavanja domaćih strateških prioriteta: bolje fizičko povezivanje sa Mediteranom i centralnom Evropom, ali i pretvaranje Beograda iz grada jeftine zabave u vibrantno diplomatsko mesto, u kome će se bez tabua otvarati teme evropske bezbednosti, izbeglica, kao i dijaloga sa islamskim svetom. Beograd, pak, ne može postati takva otvorena diplomatska platforma, dok god je de fakto zatvoren za ozbiljnu međunarodnu trgovinu, kao što je danas slučaj. Tu se vraćamo na naš tragični aktuelni problem nepovezanosti spoljne i razvojne politike.

U oku uragana ne može se dugo ostati. Pasivno čekati da prođe, samo znači prizivati nesreću.

Programski direktor CIRSD