Među osrednjima pobedili najbolji

Berlin – Završio se još jedan berlinski festival. U svom 66. izdanju, sa 434 filma iz 77 zemalja sveta, najambiciozniji i najmegalomanskiji do sada. Da li je kvalitet pratio ovakav kvantitet? Nažalost, nije. Bila je ovo još jedna osrednja berlinska filmska sezona.

Osrednjost je, čast izuzecima, većinski krasila i filmove u glavnom takmičarskom programu, pa ne čudi što je žiri predvođen glumicom Meril Strip podelio nagrade kako je podelio. A podelio ih je pravično, tu dileme nema. Žiri je načinio pravi izbor i od 18 takmičarskih filmova, među kojima su bila i dva dugometražna dokumentarna, nagradio osam onih koji su se po mnogo čemu izdigli iznad proseka.

 „Zlatnim medvedom“ nagrađeni italijanski dokumentarac „Požar na moru“ Đanfranka Rozija, sa debelim razlozima očarao je i publiku i kritiku i festivalski žiri i to ne samo zato što je dao neke od odgovora na goruću temu migrantske krize u Evropi. Ovo je pre svega izvrsno režiran film, precizne dramaturgije, vizuelne raskoši, povišene sentimentalnosti, snažne energije, ali i humora koji izvire iz životnih paradoksa. „Požar na moru“ je posveta ljudskom heroizmu i ostrvu Lampeduza koja se već godinama unazad samo nosi sa izbegličkim strahotama. Ostrvu koje je Evropa zaboravila, ostavila i izdala. I ovaj Rozijev film će rado biti gledan u Srbiji, najverovatnije na Festivalu autorskog filma, na kojem je ovaj autor gostovao pre dve godine sa venecijanskim pobedničkim filmom „Sveti gral“...

Po svojoj dramaturgiji koja podseća na Altamanove „Kratke rezove“, unutrašnjoj dinamici i još uvek eksplozivnoj tematici, jedan od najenergičnijih filmova u konkurenciji 66. Berlinala bio je film Danisa Tanovića „Smrt u Sarajevu“, kojem ni glavni žiri nije odoleo. Tanoviću je pripao „Srebrni medved“ – Gran pri žirija (treći Tanovićev „Srebrni medved“ u Berlinu), za rediteljski do sada njegov najubedljiviji film i za snažan glumački ansambl.

Znam, reći će mnogi koji se razumeju u festivalsku matematiku, da je na Berlinalu ulogu odigrao, i ovde kao i mnogo drugo gde, snažni „sarajevski lobi“ aludirajući na lična prijateljstva Purivatre, Tanovića, Kolara sa Diterom Koslikom i većim brojem članova ovogodišnjeg žirija. Ne mogu da tvrdim da toga nije bilo, ali džaba bi ga bilo da Tanovićev film ne valja, a valja. Nagradio ga je i međunarodni žiri filmskih kritičara – Fipresci, kao najbolji film u glavnom programu. „Smrti u Sarajevu“ biće prikazan na Festivalu autorskog filma u Beogradu i eto prilike da o njegovim vrednostima i uočenoj maloj, ali ne beznačajnoj političkoj korektnosti prosuđujete i sami...

Na 66. Berlinalu ubedljiv nastup, doduše u paralelnim programima, imao je i srpski film. Čak pet filmova u kojima je Srbija učestvovala kao većinski ili manjinski producent bilo je viđeno u Berlinu: „Dubina dva“ Ognjena Glavonića i „Vlažnost“ Nikole Ljuce u Forumu, „S one strane“ Zrinka Ogreste u Panorami, „Marble Ass“ Želimira Žilnika u programu Tedi i „Četiri ugla kruga“ Katarine Stanković u programu Perspektive nemačkog filma. Našim stvaraocima podršku je svojim iznenadnim dvodnevnim dolaskom u Berlin dao lično i ministar za kulturu Republike Srbije Ivan Tasovac, što je lep gest, ali na ozbiljnosti nastupa srpskih filmova na velikim festivalima i na boljoj prezentaciji srpske kinematografije i potencijala treba pravovremenije i mnogo marljivije raditi. Drugi iz regiona odavno su nas pretekli...

Uvek političko, a sve češće i politikanski zanesen berlinski festival opravdao je i ove godine tu svoju misiju, o čemu je ovih dana redovno bilo pisano na stranicama „Politike“. Još pred početak najavljivana pojačana društvena odgovornost festivala kroz angažman „pružanja bar malo razonode u sumornim danima migranata, tražilaca azila u Nemačkoj“, na kraju je čini se imala manje efekata nego što se očekivalo. Prema zvaničnim festivalskim podacima, na svečanom otvaranju je za potrebe izbeglica prikupljeno svega 25.000 evra. Koliko je tu najavljenih holivudskih donacija, nije rečeno.

Umesto najavljenih hiljadu migranata kojima je trebalo da bude omogućen pristup festivalu i filmovima, pres služba Berlinala šalje podatak da je samo njih 18 imalo pristup festivalskoj sceni i izvan nje. Zato mnogo više zveči podatak da je samo do 18. februara prodato 310.000 ulaznica! Berlinale je opet dobro zaradio. Obrni – okreni, nije li to danas ipak najvažnije?

----------------------------------------------------------

Štand Filmskog centra Srbije

Na užurbanom i od ove godine dodatno proširenom Evropskom filmskom marketu, sajamskom delu Berlinala, svoje vatreno krštenje kao novi direktor FCS imao je Boban Jevtić.

Sumirajući svoje utiske, Jevtić za „Politiku“ kaže: „Berlinale je izuzetno važna platforma za bilo koju nacionalnu kinematografiju, za njenu promociju i plasman. Za male kinematografije poput naše izuzetno je važno da svoje prisustvo obeležimo pre svega dobrim filmovima, ali i ostalim „polugama“ kao što su: dobro dizajniran štand, štampani materijal, dobra organizacija i dobar svečani prijem. U toj gužvi, koju predstavlja Evropski filmski market, često detalj ili sitnica privuku pažnju i dovedu do dogovora. Zadovoljan sam našim prisustvom ove godine, mada mislim da može i mora mnogo bolje. Poseta ministra Tasovca bila je važan element u promociji domaćeg filma, jer je pokazao da postoji ozbiljna podrška države nacionalnoj kinematografiji. Dosta sam ljudi upoznao, dosta ideja „pokupio“, uvideo gde su greške, tako da se nadam da ćemo sledeće godine imati još bolji nastup.“