Šok u Minhenu

Na prvoj velikoj probi posle odlaska „večitog” Edmunda Štojbera, ultrakonzervativna Hrišćansko-socijalna unija (CSU) doživela je sa njegovim naslednicima, tandemom Ervin Huber (šef partije) i Ginter Bekštajn (pokrajinski premijer), na lokalnim izborima u nedelju 2. marta prvi šok.

Socijaldemokratska partija (SPD), koja se u tvrđavi konzervativaca, Bavarskoj, nalazi pola veka u opoziciji, pobedila je nadmoćno u prva dva grada po veličini, Minhenu i Nirnbergu. I u još nekim, takođe velikim gradovima, kao što su Augzburg, Vircburg, Regenzburg i Pasau, osetno su pale akcije kandidata CSU i konačan ishod izbora u ovim gradovima znaće se tek u drugom krugu.

Dosadašnji gradonačelnik u bavarskoj prestonici, socijaldemokrata Kristijan Ude nadmoćno je u nedelju porazio svog konzervativnog rivala Jozefa Šmita, sa 66,7 prema 27 odsto osvojenih glasova. U Nirnbergu je njegov kolega Ulrih Mali takođe trijumfovao sa gotovo istim rezultatom. Osvojio je 64,3 odsto glasova.

Novi šef Hrišćansko-socijalne unije Ervin Huber pokušao je verbalnim političkim žonglerajem da očigledne poraze u velikim gradovima pretvori u dobitak svoje partije: većina Bavaraca živi na selu i u malim varošima, a tamo je CSU i ovoga puta bio nadmoćan. Požalio se, inače, na nepovoljne okolnosti koje nisu išle na ruku konzervativcima: na atmosferu stvorenu velikom poreskom aferom i na masovna otpuštanja u najprestižnijim bavarskim firmama kao što su „Simens” i Be-Em-Ve.

Uspeh u velikim bavarskim gradovima Socijaldemokratskoj partiji je došao kao veliko ohrabrenje i melem na ranu: najstarija nemačka stranka prolazi kroz tešku krizu u kojoj je njen malerozni lider Kurt Bek na najvećim mukama. Vešt i uspešan u svom zavičaju i na pokrajinskom nivou – neprikosnoveno vlada u Rajnland Pfalcu – svoje liderstvo nije uspeo da učini bespogovornim i uverljivim na velikoj sceni.

Neposredno pred nedavne izbore u Hamburgu uzburkao je strasti u sopstvenoj partiji i našao se na nišanu čak i drugova iz najužeg partijskog rukovodstva, među kojima su se našli potpredsednici Per Štajnbrik i Matijas Placek – kratko vreme pre Beka bio je šef SPD-a – i Peter Štruk, šef poslaničke frakcije socijaldemokrata u Bundestagu. Učinio je to izjavom koja je nagovestila mogućnost saradnje sa Levicom, koju predvodi nekadašnji predsednik SPD-a i njen otpadnik Oskar Lafonten. Ta izjava je izazvala gnevna reagovanja u konzervativnijoj partijskoj struji, okupljenoj oko takozvanog Zehajmerskog kruga. Broj onih koji su, takođe, uvereni da bi saradnja sa Levicom za SPD, koja svoj oslonac traži bliže političkom centru, bila fatalna, znatno je širi.

Protiv takve saradnje izjasnio se, posle dužeg ćutanja – bio je nedelju dana na azijskoj „turneji” – i Valter Frank Štajnmajer, još jedan potpredsednik partije. Izrazio je, međutim, „punu lojalnost” Kurtu Beku, do čega mu je očigledno bilo posebno stalo: poslednjih dana spekulisalo se u medijima sa mogućim „pučem” u partiji, s namerom da se predupredi kandidatura Kurta Beka na budućim parlamentarnim izborima za saveznog kancelara.

Po nepisanim propisima, šef partije ima pravo na „prvi potez” i kandidaturu, ako sam tu prednost ne ustupi drugome, kao što se to dogodilo svojevremeno u slučaju Oskara Lafontena: kao neprikosnoveni partijski lider Lafonten je tada „progurao” Šredera.

U sadašnjim medijskim spekulacijama baratalo se s pričom da su neki stranački prvaci zaverenički „tipovali” na Štajnmajera – zbog popularnosti zahvaljujući činjenici da je šef diplomatije – kao budućeg kandidata za kancelara.

Besmislica, bio je kratak i odsečan Štajnmajer u prvom javnom oglašavanju. Izbegao je, međutim, konkretan odgovor na direktno pitanje – da li bi se kandidovao za kancelara. Rekao je samo da to u ovom trenutku „uopšte nije aktuelna tema”.