Шок у Минхену

На првој великој проби после одласка „вечитог” Едмунда Штојбера, ултраконзервативна Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) доживела је са његовим наследницима, тандемом Ервин Хубер (шеф партије) и Гинтер Бекштајн (покрајински премијер), на локалним изборима у недељу 2. марта први шок.

Социјалдемократска партија (СПД), која се у тврђави конзервативаца, Баварској, налази пола века у опозицији, победила је надмоћно у прва два града по величини, Минхену и Нирнбергу. И у још неким, такође великим градовима, као што су Аугзбург, Вирцбург, Регензбург и Пасау, осетно су пале акције кандидата ЦСУ и коначан исход избора у овим градовима знаће се тек у другом кругу.

Досадашњи градоначелник у баварској престоници, социјалдемократа Кристијан Уде надмоћно је у недељу поразио свог конзервативног ривала Јозефа Шмита, са 66,7 према 27 одсто освојених гласова. У Нирнбергу је његов колега Улрих Мали такође тријумфовао са готово истим резултатом. Освојио је 64,3 одсто гласова.

Нови шеф Хришћанско-социјалне уније Ервин Хубер покушао је вербалним политичким жонглерајем да очигледне поразе у великим градовима претвори у добитак своје партије: већина Бавараца живи на селу и у малим варошима, а тамо је ЦСУ и овога пута био надмоћан. Пожалио се, иначе, на неповољне околности које нису ишле на руку конзервативцима: на атмосферу створену великом пореском афером и на масовна отпуштања у најпрестижнијим баварским фирмама као што су „Сименс” и Бе-Ем-Ве.

Успех у великим баварским градовима Социјалдемократској партији је дошао као велико охрабрење и мелем на рану: најстарија немачка странка пролази кроз тешку кризу у којој је њен малерозни лидер Курт Бек на највећим мукама. Вешт и успешан у свом завичају и на покрајинском нивоу – неприкосновено влада у Рајнланд Пфалцу – своје лидерство није успео да учини беспоговорним и уверљивим на великој сцени.

Непосредно пред недавне изборе у Хамбургу узбуркао је страсти у сопственој партији и нашао се на нишану чак и другова из најужег партијског руководства, међу којима су се нашли потпредседници Пер Штајнбрик и Матијас Плацек – кратко време пре Бека био је шеф СПД-а – и Петер Штрук, шеф посланичке фракције социјалдемократа у Бундестагу. Учинио је то изјавом која је наговестила могућност сарадње са Левицом, коју предводи некадашњи председник СПД-а и њен отпадник Оскар Лафонтен. Та изјава је изазвала гневна реаговања у конзервативнијој партијској струји, окупљеној око такозваног Зехајмерског круга. Број оних који су, такође, уверени да би сарадња са Левицом за СПД, која свој ослонац тражи ближе политичком центру, била фатална, знатно је шири.

Против такве сарадње изјаснио се, после дужег ћутања – био је недељу дана на азијској „турнеји” – и Валтер Франк Штајнмајер, још један потпредседник партије. Изразио је, међутим, „пуну лојалност” Курту Беку, до чега му је очигледно било посебно стало: последњих дана спекулисало се у медијима са могућим „пучем” у партији, с намером да се предупреди кандидатура Курта Бека на будућим парламентарним изборима за савезног канцелара.

По неписаним прописима, шеф партије има право на „први потез” и кандидатуру, ако сам ту предност не уступи другоме, као што се то догодило својевремено у случају Оскара Лафонтена: као неприкосновени партијски лидер Лафонтен је тада „прогурао” Шредера.

У садашњим медијским спекулацијама баратало се с причом да су неки страначки прваци заверенички „типовали” на Штајнмајера – због популарности захваљујући чињеници да је шеф дипломатије – као будућег кандидата за канцелара.

Бесмислица, био је кратак и одсечан Штајнмајер у првом јавном оглашавању. Избегао је, међутим, конкретан одговор на директно питање – да ли би се кандидовао за канцелара. Рекао је само да то у овом тренутку „уопште није актуелна тема”.