Zarđali čekić i hipermarket

Čačak – Na konkursu za finansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelnih umetnosti, koji je 2014. sprovelo Ministarstvo kulture i informisanja, Umetnička galerija „Nadežda Petrović” dobila je sredstva, između ostalog, i za postavljanje tri skulpture u javnom prostoru. Najpre je to učinjeno u ustanovi „Zračak” gde sada stoji skulpturalni ansambl Miška Pavlovića „Kad na pečurki rodi grožđe”, zatim je u dvorištu Galerije namešten rad Mrđana Bajića – „Zvezde ili anđeli” – a prekjuče po podne, ispred hipermarketa „Roda centar”, Živko Grozdanić Gera razmestio je svoju „Alegoriju o čekiću”.

Slikar objašnjava da je skulpturu projektovao želeći da na „simboličan način predstavi jednu epohu povesti grada”, odnosno „da zaustavi brisanje i zaboravljanje vremena jednog načina korišćenja društva kao specifičnog kataloga događaja”. Dodaje da rad „predstavlja uzorak alata kao univerzalnog predmeta koji se nalazi u kućama svakog stanovnika Čačka, i da se postavljanjem tri velika čekića u javni prostor grada simbolički otvara prostor za estetski i umetnički život jednog običnog predmeta”. I stvara mreža znakova i značenja koja „stanovnicima grada i posetiocima omogućava da iz haotične mase objekata i imena koju donosi svakodnevni život, stvore osećaj kulture”.

– Bilo bi važno da je ovu skulpturu platila firma iza nas, ili da je to kupila neka kompanija, što je običaj na zapadu, ili da iza umetnika stoje korporacije. Zašto bi one stajale iza? Pa, zato što su tamo ljudi ukopčali da bi, na osnovu deklaracije o solidarnosti umetnika, od poreza na dobit trebalo da finansiraju i ova dela. To je kod nas tek na početku. U Evropi je ogromna ekspanzija muzeologije, tamo svaki grad poseduje muzej ili galeriju savremene umetnosti, park skulptura, uređen enterijer. Toga kod nas nema – kaže Grozdanić za „Politiku”.

Između dva posla na postavljanju i zavarivanju tri ogromna, zarđala čekića pored gradske obilaznice u Čačku, slikar s uvažavanjem govori o odluci Ministarstva kulture u Vladi Srbije da otkupljuje dela savremene umetnosti i da ih postavlja u malim gradovima Srbije da bi ti radovi svojim postojanjem u javnim prostorima otvarali pitanja – zašto, zbog čega, šta to znači?

– Ovaj rad ima bezbroj simboličkih tačaka. Namerno je čekić, namerno je zarđao, namerno je velikih dimenzija. Može da predstavlja neke stvari koje su ostale iza nas pa, dakle, da bude spomenik. Ali, nije to. Ovde je ideja da se zapravo napravi neka vrsta odnosa sa savremenom umetnošću, da se nađe neki predmet, da kažem semantički, ostatak neke stare industrije, stare ideologije, pre svega stare manuelne delatnosti srednjeg veka, i da se stavi u blizinu ovih hipermarketa, velikih magistrala. Da se napravi jedan ironijski odnos onog šta je ispod tog čekića nastalo, i svega što se može naći u ovim radnjama. Ovo je zamisao da se otvori neka vrsta diskurzivne analize jednog predmeta u javnom prostoru koji je u svakodnevnoj upotrebi, svako ga u kući ima, svakome za nešto služi, a ovde služi za ideju savremenu umetnosti koja, pre svega, pokušava da izvrši neku vrstu akupunkture javnog polja – objašnjava umetnik.

Finansiranje dela savremene umetnosti koja se postavljaju u manjim gradovima Grozdanić ocenjuje kao veoma „isplativ projekat Ministarstva”.

– To je jedna vrsta decentralizacije umetnosti i ne postoji bolji trenutak za isticanje savremenog likovnog stvaralaštva. Za ovaj rad umetnik ne dobija bogzna šta u finansijskom smislu. Koštao je sedam, možda osam hiljada evra, a neuporedivo vredniji od toga je utisak kojeg će izazvati u smislu postprodukcije. Postaće neki urbani reper.

Grozdanić se ne protivi komentaru da je njegovo delo, može biti, i rekvijem za socijalističku privredu koja je podigla ovu državu, jer je postavljeno u blizini nekad moćne fabrike „Cer”, uništene u NATO bombardovanju 1999, a sada su svuda okolo građevine i adrese novovremene tržišne mode koja, neka bude i globalistička i kakva hoće, nije uzdigla ni ovu ni mnoge druge srpske sredine.

– Savremena umetnost je krajnje zapušten resurs ovoga društva. Jesu bogatstvo Srbije i njive i livade, i paradajz i maline, ali nacionalnoj riznici pripada i savremena umetnosti. Ne želimo da se poredimo sa srpskim sportistima kao predstavnicima države, jer mi na međunarodnu scenu uopšte ne idemo. Možda iz ove ideje da se savremena dela postavljaju na javnim prostorima proizađe plan da Ministarstvo u jednom trenutku napravi fond za međunarodna učešća. Svake godine jedna grupa mladih umetnika se razilazi iz postojbine jer ne učestvuju na velikim međunarodnim takmičenjima, nema ih na bijenalima. Možemo da se pojavimo samo na Bijenalu u Veneciji i to nam je to, sve ostalo je sve u privatnoj režiji.