Dragoceno vreme i politika Srbije

U najužem centru Tirane, 50 metara od Skenderbegovog trga, postoji jedna stara kuća sa velikim dvorištem, gde su gradske vlasti, nakon pada komunizma, predvidele dvadesetospratnu zgradu. Tokom ove dve i po decenije vlasnik te kuće je imao jako dobre novčane ponude koje je uporno odbijao tražeći više. Kad mu je od investitora ponuđeno da dobije 40 odsto prostora od dvadesetospratne zgrade, on je tražio 50 odsto.

Građani Tirane koji su imali toliko zemlje, čak i kilometrima dalje od centra, takvim biznisom su postali milioneri množeći svoje bogatstvo, dok vlasnik kuće, o kojoj govorim, već dve i po decenije živi kao siromah u polusrušenoj kući i nikako da uživa bogatstvo koje je nasledio.

Kad god odem u Tiranu i vidim tog čoveka, pomislim na politiku Beograda tokom poslednje četvrti veka. Dok srpski pregovarači obavljaju odlično svoj posao, iskazujući diplomatsku superiornost prema kolegama iz Prištine, zvanični Beograd, cenkajući se sa Prištinom i Briselom, gubi dragoceno vreme, usporavajući tako ulazak Srbije u Evropsku uniju i NATO.

Cenkanje oko statusa Kosova tokom poslednjih 17 godina je imalo donekle i efekat koji je Beograd hteo da postigne. Nezavisnost Kosova je proglašena tek osam godina nakon demokratskih promena u Srbiji, a zahvaljujući upornosti Beograda, Kosovo nije još priznato od 80 država sveta članica UN, a nije ni članica UN.

Dosadašnje iskustvo pokazuje da je ovakva politika Beograda mogla da uspori osamostaljenje Kosova, ali ne i da zaustavi taj proces. I pored svega, broj zemalja koje priznaju nezavisnost Kosova s vremenom raste, a kosovske institucije, i pored mnogobrojnih slabosti, s vremenom ojačavaju. Opravdanje da takvom politikom Srbija uspeva da obezbedi opstanak Srba na Kosovu ne stoji. Najveći broj Srba se vratio na Kosovo upravo usled uključenja Srba južnije od Ibra u kosovske institucije.

Jedini argument jeste činjenica da je za svaku državu bolno priznavati otcepljenje dela teritorije. Ali Srbija mora da razume da njeno proširenje početkom dvadesetog veka od Đerdapa do Jadrana i od Vardara do Triglava nije bio samo plod mudrosti i požrtvovanja Srba već i takozvane istorijske sreće. Shodno tome, gubljenje teritorija krajem dvadesetog veka nije samo rezultat gluposti srpskih političara već i takozvane istorijske nesreće. Svaku nesreću je bolno prihvatiti, ali bolje prođu oni koji umeju to da prihvate nego oni koji ne umeju. Od rata 1999. godine, Kosovo je već izgubljena teritorija za Srbiju, ali moderne države u 21. veku ne zavise samo od veličine teritorija koje kontrolišu već i od tržišta koja su im dostupna.

Najveći deo kosovskog tržišta i dalje zauzimaju srbijanski proizvodi. Ishod toga što beogradski pregovarači nadmudruju kolege iz Prištine jeste da stranka Albina Kurtija sve više ojačava. Ukoliko Albin Kurti dođe na vlast, Kosovo će biti izgubljeno tržište za Srbiju – sve dok Srbija ne bude priznala Kosovo. A jednom izgubljeno tržište teško je povratiti. U interesu Srbije je da „okrene ploču” i zauzme sasvim drugačiji pristup, što bi značilo otvoriti se za Zapad bez cenkanja. Srbija bi trebalo da pruži dva puta više od onog što Vašington i Brisel traže od nje. Time će svi pozitivni procesi biti ubrzani, i za Srbiju i za čitav Zapadni Balkan.

Ako se Srbija i dalje drži dosadašnjeg pristupa, tražeći više od Ahtisarijevog plana za sever Kosova, ona to možda i može da postigne. Štaviše, Srbija može da dogura do samog ulaska u Evropsku uniju, a da ne prizna nezavisnost Kosova, to jest da zagorčava život kosovskim građanima i unakažava državu Kosovo, kao što je to već uradila sa Bosnom i Hercegovinom. Ali, pitanje je čemu to?

Zar nije pametnije za Srbiju da bude promotor ne samo svog razvoja već i celog regiona? Srbija bi to mogla biti zbog svojih prirodnih i ljudskih resursa, geopolitičkog položaja i državnog iskustva. Osim toga, ako Beograd uspe da izvuče više od Ahtisarijevog plana za sever Kosova, kad-tad moraće da plati ceh. Preševska dolina, Novopazarski Sandžak, Vojvodina ili neki njeni delovi mogu se ugledati na sever Kosova ili čak biti podsticani od Zapada da traže isti status.

Profesor političkih nauka Univerziteta AAB u Prištini, ranije predavao na univerzitetima Tirane, Tetova, Prištine i na Univerzitetu Hamburga