Naše karikature nisu rasističke

Od našeg specijalnog izveštača
Pariz – Posle upada terorista u redakciju satiričnog nedeljnika „Šarli ebdo” i prodavnicu košer hrane, 7. januara prošle godine, i ubistva 17 ljudi, bilo je jasno da Pariz i Francuska više nikad neće biti isti. Crna serija nastavljena je nekoliko meseci kasnije, kad je u novom pokolju, 13. novembra, u ovom gradu stradalo još 130 ljudi. Potpuna promena u životu nekad malih, satiričnih novina, koje su u jednom trenutku postale globalno poznate, na neki način efektno odslikava i promenu koja se desila u francuskom društvu, kojem sada preti opasnost od zaokreta ka permanentnom vanrednom stanju. „Šarli ebdo” se još nije oporavio od pokolja u kojem su ubijeni njegovi vodeći karikaturisti i novinari. Teško se oporavlja i od nove realnosti – redakcija se preselila na novu tajnu lokaciju, u objekat s blindiranim prozorima, posebnom prostorijom za slučaj opasnosti, lavirintom hodnika i sigurnosnih prstenova. Glavni urednik lista Žerar Bijar, prilikom dogovaranja za intervju „Politici”, sugerisao je da zbog bezbednosnih razloga ne bi bila najbolja ideja da razgovaramo u njihovoj redakciji. Susret zakazuje u jednom bistrou na prometnom pariskom trgu. I upravo je to bio trenutak otrežnjenja: Bijar dolazi na intervju tačno u zakazano vreme, u pratnji dvojice telohranitelja, dok se automobil sa ostatkom obezbeđenja diskretno parkira ispred lokala.

„Dvadesetčetvoročasovna zaštita je nešto sa čim živimo od prošlog januara, ali navikli smo. Više nam nije neobičan ni rad u novim prostorijama. Kada prođete sve te sigurnosne provere i konačno se nađete unutra, sve je u redu”, priča Žerar Bijar, dok predlaže da ipak promenimo sto da bi „momci” koji ga prate imali bolji pogled na nas. Ovaj istaknuti zagovornik sekularizma u Francuskoj izbegao je pokolj u svojoj redakciji pukom slučajnošću – u tim trenucima bio je na putu u Londonu.

Šta se promenilo u vašim životima i u životu „Šarli ebdoa” od 7. januara prošle godine?

Promenile su se mnoge stvari. Postali smo simbol, ali mi to nismo. U stvari, mi se uglavnom borimo protiv simbola, a iznenada smo postali jedan od njih. Pokušavamo da objasnimo ljudima da simbol koji vide u nama ne znači da možemo da budemo jedini kojima se pripisuje da su inkarnacija slobodnog govora i mišljenja. Svi treba da postanu „Šarli” i da ustanu za svoja uverenja. Svako ko želi da živi slobodan život u slobodnom svetu treba da da svoj doprinos. Naš je u jačanju osnove demokratije. Mi se pre svega borimo za pravo na život u demokratiji.

Da li novu realnost doživljavate kao teret?

Neobično je i ponekad neprijatno. Ja nisam birao takvu ulogu, nisam odabrao da budem simbol i da budem zastupljen u medijima, niti da u javnosti govorim pred ljudima. Da sam želeo tako nešto, odabrao bih političku karijeru, ali nisam. Ja sam samo pisac i novinar, i to je to. A pre svega sam građanin. Zalažem se za ostvarenje svog prava da kao slobodan građanin živim u slobodnoj zemlji i u slobodnom svetu. Ponekad mi je veoma neprijatno jer imam osećaj da ljudi od nas traže previše, traže da mi odradimo sav posao. Ali mi ne možemo uraditi sve.

Nedavno ste govorili o tome koliko je teško naći karikaturiste i novinare koji bi bili dostojni da zauzmu mesto vaših ubijenih kolega...

Zaista je teško naći nekoga ko će zameniti one koje su poginuli, jer su oni bili genijalni u onome što su radili. Oni su deo francuske istorije. U Francuskoj postoji mnogo veoma talentovanih karikaturista, ali da bi se radilo u „Šarliju” talenat nije dovoljan. Potrebno je posedovati duh i određeni kritički pogled na svet i na vesti. Jer, iako smo mi političke i satirične novine, naš glavni posao jeste da komentarišemo događaje i vesti iz društva, politike, kulture... Većina mladih karikaturista u Francuskoj najviše voli da crta stripove, što je potpuno drugačija tačka gledišta od one koju mi zauzimamo. Još jedna stvar koja otežava nalazak novih, kvalitetnih saradnika jeste u promeni koja je nastupila posle prošlog januara. Postali smo objekat medijske i političke pažnje. Mnogi novinari su želeli da nas snimaju i da postave mikrofone i kamere među nas. Želeli su da snime rijaliti šou za televiziju s nama kao protagonistima. Ali mi to ne možemo da prihvatimo, to je nemoguće jer smo pre svega redakcija koja pravi novine. „Šarli ebdo” su novine i ne možete stavljati mikrofone i kamere usred novinske redakcije, a ako uradite nešto slično, onda je to ludilo.

U propratnom tekstu uz jedan crtež vaš karikaturista Ris je napisao da je potrebno 25 godina da se postane karikaturista u „Šarliju”, a samo 25 sekundi da se postane terorista...

Tačno. Dugačak je put dok se postane karikaturista u „Šarliju”. Ja nisam karikaturista, ali radim za list duže od 20 godina, i možda tek sad počinjem da shvatam šta znače i predstavljaju ovakve novine. Čitao sam „Šarli” i dok sam bio tinejdžer i student. Čitao sam stare brojeve iz sedamdesetih i vidi se promena u odnosu na to kakav je list danas. „Šarli” se menjao s promenama u francuskom društvu i to nisu iste novine ukoliko uporedite današnje brojeve s onima od pre, na primer, deset, dvadeset ili četrdeset godina. Morate biti svesni toga da kao satiričar i novinar i vi morate da se menjate kako se društvo menja.

Kažete da se „Šarli” bori protiv simbola. Postoji li granica u toj borbi?

Da, postoji granica. Granica koju „Šarli” ne prelazi jeste zakon, francuski zakon. I unutar „Šarlija” svako ima svoje posebne granice. Ja takođe imam svoju, a imaju ih i svi ostali koji pišu ili crtaju za „Šarli”. Ne prelazimo linije koje propisuje zakon i mi ne pravimo rasističke karikature. Biti rasista i crtati rasističke karikature značilo bi rugati se nekome zbog onoga što jeste, a ne zbog onoga što misli. Religija je način mišljenja, a ne način bivstvovanja. U Francuskoj imamo princip laičke, sekularne države (laïcité) gde je religija striktno ograničena na privatnu sferu i niko nema pravo da je uvlači u donošenje odluka koje se tiču svih građana. Taj princip nas štiti, i po njemu naš zakon eksplicitno kaže da je crkva potpuno odvojena od države, ali na precizno određen način. Razdvajanje crkve i države, po anglosaksonskom tumačenju, znači da se država ne meša u pitanja religijskih grupa. U Francuskoj je drugačije. Francuski zakon kaže da se crkve ne mešaju u državna pitanja. Kada ste Francuz, onda ste građanin, niste definisani time kakvu veru ispovedate. Vi ste određeni zemljom, a ne krvlju – ako ste rođeni u Francuskoj, onda ste Francuz i na to ne može da utiče nikakav drugi namenjeni identitet. To je prva stvar, a druga je sloboda svesti, što opet ne znači religiju. Vi morate biti slobodni i da ne verujete, ako tako osećate. Ta sloboda podrazumeva slobodno odlučivanje šta želite da budete i u šta da verujete. Dakle, ne možete imati državnu religiju, što je veoma važno. Velika Britanija, na primer, nije sekularna zemlja na način na koji je to Francuska. Kraljica, koja je zvanično vladar zemlje, istovremeno predstavlja i poglavara crkve.

Ipak, čini se da mnogi ljudi ne doživljavaju vaš rad na isti način.

Mislim da je važno da ljudi shvate šta laičnost i sekularnost predstavljaju za Francusku i Francuze i onda će im biti lakše da razumeju šta je „Šarli ebdo”. Pre 7. januara, svi su u Francuskoj znali za naše novine, kao i ljudi koje zanima satira van granica naše zemlje, ali to je bilo sve. Tri sekunde kasnije, svi su nas na planeti upoznali. Mnogo je ljudi u toku protekle godine, kao i dan danas, pokušavalo da shvati šta je to laïcité, šta je zaista „Šarli”, kakav to pogled na svet ove novine zastupaju. Potrebno je neko vreme da ljudi prihvate o čemu je reč. Ali tako funkcioniše demokratija, to je, između ostalog, i prihvatanje da budete šokirani. Kad pišete satiričan tekst ili crtate satiričnu karikaturu, dobar proizvod vašeg rada mora da izazove šok. Tako se u prvi plan izvlači jedna dimenzija, a izloženost šoku znači i pomaže da se nešto razume. Sve to moramo da uradimo kako bismo naterali ljude, kako bismo im pomogli da shvate neke stvari. To je veliki posao, veliki proces, koji ne može da se desi preko noći, ali je to posao koji moramo da završimo. Ako se zbog toga nađemo usred kontroverzi, onda moramo da živimo s tim.

A šta kada vaše karikature postanu predmet političke zloupotrebe i pogrešne interpretacije? Kako gledate na političku zloupotrebu satire uopšte?

Takve situacije za nas nisu novost. Za neke karikature smo znali da će biti instrumentalizovane i zloupotrebljene istog trenutka kad budu objavljene. Ono što mi pokušavamo da uradimo, često bez mnogo uspeha, jeste da nekako umetnemo prateći tekst uz karikaturu koji bi onda malo preciznije ukazivao na njeno pravo značenje. Tako je onda celokupno delo manje podložno pogrešnim i zlonamernim interpretacijama. Ali, znate, oni koji žele da prikažu svoje viđenje naših crteža i proture ga kao originalno ne prezaju ni od samovoljnog prekrajanja autorskog dela, koje čine crtež i prateći tekst zajedno. Najlakši način jeste izbacivanje teksta, bez obzira na to na koliko ga zavučeno mesto mi stavili. Naravno, značenje je potpuno izvrnuto i naše delo je instrumentalizovano za nečije tuđe političke ciljeve. Ali mi tu ne možemo mnogo da učinimo. Posao novinara jeste da bude pažljiv i da nekoliko puta proverava podatke pre objavljivanja, naročito ako je reč o osetljivim pitanjima. Ipak, zbog brzine rada, nema ničeg lakšeg nego preneti karikaturu koja je navodno iz „Šarlija”, koju je neko postavio na „Tviteru” ili „Fejsbuku”, ali bez pripadajućeg teksta, tako da poruka koju crtež šalje ima potpuno drugačije značenje.