Наше карикатуре нису расистичке

Од нашег специјалног извештача
Париз – После упада терориста у редакцију сатиричног недељника „Шарли ебдо” и продавницу кошер хране, 7. јануара прошле године, и убиства 17 људи, било је јасно да Париз и Француска више никад неће бити исти. Црна серија настављена је неколико месеци касније, кад је у новом покољу, 13. новембра, у овом граду страдало још 130 људи. Потпуна промена у животу некад малих, сатиричних новина, које су у једном тренутку постале глобално познате, на неки начин ефектно одсликава и промену која се десила у француском друштву, којем сада прети опасност од заокрета ка перманентном ванредном стању. „Шарли ебдо” се још није опоравио од покоља у којем су убијени његови водећи карикатуристи и новинари. Тешко се опоравља и од нове реалности – редакција се преселила на нову тајну локацију, у објекат с блиндираним прозорима, посебном просторијом за случај опасности, лавиринтом ходника и сигурносних прстенова. Главни уредник листа Жерар Бијар, приликом договарања за интервју „Политици”, сугерисао је да због безбедносних разлога не би била најбоља идеја да разговарамо у њиховој редакцији. Сусрет заказује у једном бистроу на прометном париском тргу. И управо је то био тренутак отрежњења: Бијар долази на интервју тачно у заказано време, у пратњи двојице телохранитеља, док се аутомобил са остатком обезбеђења дискретно паркира испред локала.

„Двадесетчетворочасовна заштита је нешто са чим живимо од прошлог јануара, али навикли смо. Више нам није необичан ни рад у новим просторијама. Када прођете све те сигурносне провере и коначно се нађете унутра, све је у реду”, прича Жерар Бијар, док предлаже да ипак променимо сто да би „момци” који га прате имали бољи поглед на нас. Овај истакнути заговорник секуларизма у Француској избегао је покољ у својој редакцији пуком случајношћу – у тим тренуцима био је на путу у Лондону.

Шта се променило у вашим животима и у животу „Шарли ебдоа” од 7. јануара прошле године?

Промениле су се многе ствари. Постали смо симбол, али ми то нисмо. У ствари, ми се углавном боримо против симбола, а изненада смо постали један од њих. Покушавамо да објаснимо људима да симбол који виде у нама не значи да можемо да будемо једини којима се приписује да су инкарнација слободног говора и мишљења. Сви треба да постану „Шарли” и да устану за своја уверења. Свако ко жели да живи слободан живот у слободном свету треба да да свој допринос. Наш је у јачању основе демократије. Ми се пре свега боримо за право на живот у демократији.

Да ли нову реалност доживљавате као терет?

Необично је и понекад непријатно. Ја нисам бирао такву улогу, нисам одабрао да будем симбол и да будем заступљен у медијима, нити да у јавности говорим пред људима. Да сам желео тако нешто, одабрао бих политичку каријеру, али нисам. Ја сам само писац и новинар, и то је то. А пре свега сам грађанин. Залажем се за остварење свог права да као слободан грађанин живим у слободној земљи и у слободном свету. Понекад ми је веома непријатно јер имам осећај да људи од нас траже превише, траже да ми одрадимо сав посао. Али ми не можемо урадити све.

Недавно сте говорили о томе колико је тешко наћи карикатуристе и новинаре који би били достојни да заузму место ваших убијених колега...

Заиста је тешко наћи некога ко ће заменити оне које су погинули, јер су они били генијални у ономе што су радили. Они су део француске историје. У Француској постоји много веома талентованих карикатуриста, али да би се радило у „Шарлију” таленат није довољан. Потребно је поседовати дух и одређени критички поглед на свет и на вести. Јер, иако смо ми политичке и сатиричне новине, наш главни посао јесте да коментаришемо догађаје и вести из друштва, политике, културе... Већина младих карикатуриста у Француској највише воли да црта стрипове, што је потпуно другачија тачка гледишта од оне коју ми заузимамо. Још једна ствар која отежава налазак нових, квалитетних сарадника јесте у промени која је наступила после прошлог јануара. Постали смо објекат медијске и политичке пажње. Многи новинари су желели да нас снимају и да поставе микрофоне и камере међу нас. Желели су да сниме ријалити шоу за телевизију с нама као протагонистима. Али ми то не можемо да прихватимо, то је немогуће јер смо пре свега редакција која прави новине. „Шарли ебдо” су новине и не можете стављати микрофоне и камере усред новинске редакције, а ако урадите нешто слично, онда је то лудило.

У пропратном тексту уз један цртеж ваш карикатуриста Рис је написао да је потребно 25 година да се постане карикатуриста у „Шарлију”, а само 25 секунди да се постане терориста...

Тачно. Дугачак је пут док се постане карикатуриста у „Шарлију”. Ја нисам карикатуриста, али радим за лист дуже од 20 година, и можда тек сад почињем да схватам шта значе и представљају овакве новине. Читао сам „Шарли” и док сам био тинејџер и студент. Читао сам старе бројеве из седамдесетих и види се промена у односу на то какав је лист данас. „Шарли” се мењао с променама у француском друштву и то нису исте новине уколико упоредите данашње бројеве с онима од пре, на пример, десет, двадесет или четрдесет година. Морате бити свесни тога да као сатиричар и новинар и ви морате да се мењате како се друштво мења.

Кажете да се „Шарли” бори против симбола. Постоји ли граница у тој борби?

Да, постоји граница. Граница коју „Шарли” не прелази јесте закон, француски закон. И унутар „Шарлија” свако има своје посебне границе. Ја такође имам своју, а имају их и сви остали који пишу или цртају за „Шарли”. Не прелазимо линије које прописује закон и ми не правимо расистичке карикатуре. Бити расиста и цртати расистичке карикатуре значило би ругати се некоме због онога што јесте, а не због онога што мисли. Религија је начин мишљења, а не начин бивствовања. У Француској имамо принцип лаичке, секуларне државе (laïcité) где је религија стриктно ограничена на приватну сферу и нико нема право да је увлачи у доношење одлука које се тичу свих грађана. Тај принцип нас штити, и по њему наш закон експлицитно каже да је црква потпуно одвојена од државе, али на прецизно одређен начин. Раздвајање цркве и државе, по англосаксонском тумачењу, значи да се држава не меша у питања религијских група. У Француској је другачије. Француски закон каже да се цркве не мешају у државна питања. Када сте Француз, онда сте грађанин, нисте дефинисани тиме какву веру исповедате. Ви сте одређени земљом, а не крвљу – ако сте рођени у Француској, онда сте Француз и на то не може да утиче никакав други намењени идентитет. То је прва ствар, а друга је слобода свести, што опет не значи религију. Ви морате бити слободни и да не верујете, ако тако осећате. Та слобода подразумева слободно одлучивање шта желите да будете и у шта да верујете. Дакле, не можете имати државну религију, што је веома важно. Велика Британија, на пример, није секуларна земља на начин на који је то Француска. Краљица, која је званично владар земље, истовремено представља и поглавара цркве.

Ипак, чини се да многи људи не доживљавају ваш рад на исти начин.

Мислим да је важно да људи схвате шта лаичност и секуларност представљају за Француску и Французе и онда ће им бити лакше да разумеју шта је „Шарли ебдо”. Пре 7. јануара, сви су у Француској знали за наше новине, као и људи које занима сатира ван граница наше земље, али то је било све. Три секунде касније, сви су нас на планети упознали. Много је људи у току протекле године, као и дан данас, покушавало да схвати шта је то laïcité, шта је заиста „Шарли”, какав то поглед на свет ове новине заступају. Потребно је неко време да људи прихвате о чему је реч. Али тако функционише демократија, то је, између осталог, и прихватање да будете шокирани. Кад пишете сатиричан текст или цртате сатиричну карикатуру, добар производ вашег рада мора да изазове шок. Тако се у први план извлачи једна димензија, а изложеност шоку значи и помаже да се нешто разуме. Све то морамо да урадимо како бисмо натерали људе, како бисмо им помогли да схвате неке ствари. То је велики посао, велики процес, који не може да се деси преко ноћи, али је то посао који морамо да завршимо. Ако се због тога нађемо усред контроверзи, онда морамо да живимо с тим.

А шта када ваше карикатуре постану предмет политичке злоупотребе и погрешне интерпретације? Како гледате на политичку злоупотребу сатире уопште?

Такве ситуације за нас нису новост. За неке карикатуре смо знали да ће бити инструментализоване и злоупотребљене истог тренутка кад буду објављене. Оно што ми покушавамо да урадимо, често без много успеха, јесте да некако уметнемо пратећи текст уз карикатуру који би онда мало прецизније указивао на њено право значење. Тако је онда целокупно дело мање подложно погрешним и злонамерним интерпретацијама. Али, знате, они који желе да прикажу своје виђење наших цртежа и протуре га као оригинално не презају ни од самовољног прекрајања ауторског дела, које чине цртеж и пратећи текст заједно. Најлакши начин јесте избацивање текста, без обзира на то на колико га завучено место ми ставили. Наравно, значење је потпуно изврнуто и наше дело је инструментализовано за нечије туђе политичке циљеве. Али ми ту не можемо много да учинимо. Посао новинара јесте да буде пажљив и да неколико пута проверава податке пре објављивања, нарочито ако је реч о осетљивим питањима. Ипак, због брзине рада, нема ничег лакшег него пренети карикатуру која је наводно из „Шарлија”, коју је неко поставио на „Твитеру” или „Фејсбуку”, али без припадајућег текста, тако да порука коју цртеж шаље има потпуно другачије значење.