Да ли је „Шарли Ебдо” прешао све границе

Нова карикатура у француском сатиричном недељнику „Шарли Ебдо” (Charlie Hebdo) изазвала је велико негодовање у јавности, што није изненађујуће. Али расправе на мрежама и платоима ТВ студија никада нису биле толико жестоке. Наиме, у петак, 9. јануара, на дан националне жалости у Швајцарској, поводом велике трагедије у туристичком месту Кран Монтана када је у пожару у новогодишњој ноћи у бару „Le Constellation” погинуло 40 младих људи, углавном тинејџера, и 116 тешко повређено, „Шарли” је на свом Икс налогу објавио карикатуру Ерика Салша која приказује два скијаша на спусту поред знака Кран Монтана, поцрнелих лица и у завојима, уз натпис: „Изгорели се скијају” и поднаслов: „Комедија године”. Ово последње је алузија на култну француску комедију из 1979. године, режисера Патриса Леконта: „Les Bronzés font du ski” (Препланули се скијају).

Наша јавност је попут осталих у свету била потресена овом трагедијом о којој се доста писало, али је имала разлога да буде и тужно поносна на свог држављанина, Стефана Ивановића, који је спасио неколико гостију из пожара пре него што га је прогутала ватра. Према сведочењу очевидаца, поступио је као истински херој.

Контроверзни цртеж настрадалих у пожару појавио се само два дана након 11. годишњице терористичког напада на редакцију ових новина, у Паризу 2015, када су наоружани терористи Ал Каиде убили 12 новинара, међу којима су били карикатуристи Шарб, Волински, Кабу, Тињус. Разлог одмазде су биле карикатуре посланика Мухамеда, кога је у исламу забрањено цртати, а камоли исмевати. Целим светом се убрзо проширио слоган „Je suis Charlie”, као израз солидарности и подршка слободи изражавања. Сви смо тада били „Шарли”. То огромно поверење није много отупело „Шарлијеву” оштрицу, премда се недељник касније ипак уздржавао од антирелигијских карикатура (раније се смејао и на рачун Исуса Христа). Мета његове сатире били су и масовни покољи у Босни, а жртве разорног земљотреса у Италији (септембра 2016) цртао је као пене са парадајз сосом и лазање. Али остао је симбол за слободу изражавања сопственог мишљења и слободу медија, не изневеривши свој дух који је сатира, провокација, црни хумор.

Иако се већина људи слаже да карикатура Кран-Монтане више није сатира и да прелази границу где слобода изражавања постаје алиби, неки имају супротно мишљење. Један верни читалац „Шарлија” не види ништа шокантно у њој: „То је у духу ’Шарли Ебдоа’, црни хумор на врхунцу, морате то узети са резервом. Новинари неће отворено исмевати жртве. То није нужно окрутност, то је црни хумор, треба то тако схватити. Можете се смејати апсолутно свему... Сигурно постоји различита осетљивост међу људима када је у питању хумор. Морате одвојити цртеж од туге коју можда осећате због породица.”

Други пак сматра да су „новинари могли да нападну менаџере бара... али нападати децу која су погинула је незамисливо окрутно”. Трећи објашњава да цртеж заправо осуђује спорост Швајцарске: „Шта су чекали”, пита се, „пре него што су власника ресторана, Моретија, ставили у притвор (истрага је показала да су излазна врата за случај опасности била закључана, јер се власник, наводно, плашио да ће неки гости отићи а да не плате)? У међувремену, шта раде жртве? Можда скијају?! То је оно што карикатура осуђује”, сматра он.

У Швајцарској се „Шарли Ебдо” суочава са кривичном пријавом због повреде достојанства тих жртава. Према речима брачног пара који ју је поднео, „Шарлијева” карикатура би могла да потпадне под један члан швајцарског кривичног законика који кажњава ширење насилног садржаја, са повећаним казнама када су у питању малолетници. Могућност да аутор карикатуре буде осуђен још више је распламсала дебату о границама сатире. Ваља подсетити да је у Француској слобода изражавања загарантована Уставом, али уз одређена ограничења: забрањено је јавно позивати на смрт других, заговарати мржњу према етничкој групи, сексуалној оријентацији или пак инвалидитету.

Главни уредник „Шарли Ебдоа” Жерар Бијар изјавио је у интервјуу да спорна карикатура није била усмерена на жртве већ на „апсурдност те трагедије”. Додао је да црни хумор „не мора нужно бити пријатан” и да може „шокирати”. Три дана касније, стигао је одговор „Шарлија” – нова карикатура као реакција на огроман бес и згражавање јавности, објављена 12. јануара на мрежи „Икс”; приказује два провалника у редакцију „Шарлија”, опремљена луком и стрелом (вероватно алузија на швајцарски брачни пар који је поднео тужбу) и новинаре у локви крви, десетковане њиховим стрелама, уз натпис: „Имамо ли право да богохулимо на Швајцарце?”

Уколико прва карикатура уопште има смисла, или јој је окрутност појела сваку примисао на поруку, онда га друга има мало више, јер „Шарли” овде барем примењује црни хумор на сопствену трагедију. Но, тражи ли редакција тиме недодирљивост? Да ли може да се смеје баш свему? И тинејџерима који су живи спаљени? Ја сам њихов цртеж прочитала овако: можда вам се наша карикатура не свиђа, можда је сматрате неправедном, неспретном, насилном, срамном, али реаговање на сатиру моралним негодовањем је већ начин ограничавања права на исмевање. „Шарли Ебдо” не одговара на критике. Он једноставно понавља исту ствар: карикатура никада није та која убија.

С друге стране, данас многи угледни карикатуристи и аутори књига о овој професији сведоче о паду сатиричне карикатуре након убиства 12 новинара у редакцији „Шарли Ебдоа” и жале се да су им најбоље карикатуре одбијене. Антиклерикалне карикатуре, веома популарне у 20. веку, нестале су. „Њујорк тајмс” је престао да објављује карикатуре 2019. године, а карикатуристкиња Ен Телнес је пре годину дана дала оставку у „Вашингтон посту”, осуђујући одбијање једне од њених карикатура на којој је Џеф Безос, власник новина, приказан како нуди новац Трампу. Жестоке карикатуре о глади у Гази нису добро виђене. Као да свет не жели да се суочава с том ужасном реалношћу. Карикатуристи неретко добијају претње смрћу, а „Шарли Ебдо” ради под високим обезбеђењем. Како ли ће изгледати за десет година?