Morali bismo mnogo više da se uplašimo

Kompozitor Aleksandar Simić nedavno se vratio sa festivala Seher u Indiji, gde je sa njihovim muzičarima izveo seriju koncerata. Festival je idejno dete Sandživa Bargave, koji je i glavni savetnik za kulturu premijera Modija. On je organizovao čuvenu Modijevu posetu Njujorku i spektakl u Medison Skver Gardenu, kao i programe za dve Obamine posete Delhiju.

– Domaćini u Nju Delhiju želeli su da čuju kako bi moja muzika zvučala ako bi je odsvirale zvezde njihove muzike na tradicionalnim instrumentima, poput sitara, santura, indijske violine i indijskog čela, do različitih hinustanskih i karnatičkih perkusija. Naravno da je to podrazumevalo i to da o indijskoj muzici naučim što više, kako bih mogao da znam šta smem da očekujem i gde moram da se prilagodim. Bilo je uzbudljivo, jer ne možete istinski da razumete jedan segment bilo koje civilizacije, pa čak ni muziku koja je, kako kažu, univerzalni jezik čovečanstva, a da niste pokušali da bolje razumete istoriju i jezik i mentalitet tog naroda – ističe Aleksandar Simić.

I za njega, kao i za mnoge, Indija je fascinantna: sudar suprotnosti, od prvih civilizacija u dolini Inda do današnjeg statusa jedne od vodećih zemalja u domenu informacionih tehnologija, nuklearnog i svemirskog programa, do manje prijatnih stvari poput demografskog buma i zagađenja.

– S jedne strane imate Ašoku i Čandraguptu kao prekursore zapadne demokratije i ideje ljudskih prava, a s druge neke od više desetina ugnjetenih kasta. Koncerte smo, na moju izričitu molbu, posvetili ideji emancipacije žena, koje u indijskom društvu imaju izuzetno težak položaj. Mislim da mnogo više ima smisla biti feministkinja, pogotovo feministkinja muškog pola, u Indiji ili Saudijskoj Arabiji, nego na Menhetnu. Svet će preživeti ako Keri Bredšo ne kupi još jedan par cipela, dok je u nekim drugim društvima pitanje emancipacije žene zaista pitanje života i smrti – ističe naš sagovornik.

Posle ovih nastupa, uputio se za Katmandu gde su njegovi prijatelji Ed i Tanja Vejn organizovali koncert posvećen deci Nepala, u čiju su se organizaciju uključili i UNICEF i USAID, ali je koncert u poslednjem trenu odložen za novembar.

–  Ed je još 1999. godine došao u region želeći da pomogne deci Kosova, da bi shvatio kako je pomoć i te kako potrebna i deci Srbije. Ovde je proveo godine svog života, čineći čarobne stvari, obnavljajući i gradeći nova krila u bolnicama poput Olge Dedijer ili dečije psihijatrije u Palmotićevoj, praveći parkove za igru po najsiromašnijim naseljima i gurajući programe zdravstvene i socijalne zaštite dece. Zahvaljujući njihovoj fondaciji „The Bridge of Life” u Srbiji je počeo da funkcioniše i program „Klovnova lekara”. Trenutno zidaju školu u delu Nepala, koji je pogođen zemljotresom u aprilu prošle godine – kaže Aleksandar Simić.

Naš sagovornik do sada je komponovao brojna dela povodom značajnih godišnjica: „Under one roof”, poručeno od Ujedinjenih nacija, „Portret maršala Žukova” – porudžbina Ruske federacije za proslavu 50 godina pobede nad fašizmom, „Malu božiju službu” – povodom 25 godina pontifikata pape Jovana Pavla Drugog. Sarađuje sa fondacijama iz sveta, a kontakte je gradio dugi niz godina, živeći u inostranstvu, od Avganistana do Indonezije, zahvaljujući angažmanu svog oca Stevana Simića.

Otac je diplomirao režiju kod čuvenog Bergmana. Napisao je oko 15 knjiga poezije i političkih analiza, a za putopis o Grčkoj odlikovala ga je tadašnja ministarka kulture Melina Merkuri...

– Sigurno da je otac kriv za moju veru u važnost društvenog angažmana pojedinca. Njegov prvi film „Prokleti stranac” pomogao je promenu zakona o strancima u švedskom parlamentu. Usledio je rad na filmu o poslednjem iranskom šahu Rezi Pahlaviju, sa tada živim i ustoličenim Rezom, što je oca iz sveta šou-biznisa prevelo u svet privrede i politike. Moj stari je i tu pokušavao da unese veliku, nekada čak i naivnu dozu idealizma i osećaja za pravdu, i zato mu se iskreno divim. Zahvaljujući njemu, mnoge događaje o kojima se tada pisalo po novinama, a sada već uči u udžbenicima, ispratio sam iz prvog reda, šunjajući se kroz situacije u kojima inače nema mesta za decu – ističe Simić.

I dalje, kako dodaje, ima ogromno poštovanje za politiku kao „umetnost mogućeg”, ali je isto tako rano shvatio da se njome nažalost najčešće bave oni koji svoje lične interese stavljaju ispred onih opštih.

– Svedoci smo opšteg pada vrednosti, zbog čega trpi celokupno čovečanstvo, a mislim da se to najbolje vidi na primerima neadekvatnih političkih elita, gotovo svih društava . Zato verujem da svi moramo u politiku, ako smo spremni da uradimo nešto dobro, da se sačuva obraz i integritet. Slobodan čovek može dati veći doprinos od nekog ko pre svega mora da služi interesima partije. Potrebno je daleko više hrabrosti, od one koju demonstriraju političari, da bi se na pravi način uhvatili u koštac sa aktuelnim problemima. Zika virus, novi hladni rat, klimatske promene, sve zajedno je mnogo za planetu u kojoj je pažnja okrenut ka rijalitijima i besprizornim trivijalnostima. Morali bismo mnogo više da se uplašimo i da shvatimo da moramo da počnemo da rešavamo probleme, a ne da očekujemo da će se oni sami rešiti ako samo dovoljno čekamo. Kada student padne ispit, tu je uvek drugi rok. Čini mi se da je ovo sada već onaj dodatni avgustovski rok za čovečanstvo, i bojim se da ono toga nije svesno – ističe Aleksandar Simić.