Dolazak cirkusa

Maja 2012, pre nepune četiri godine, na ovom istom mestu, pod naslovom „Odlazak cirkusa” objavljene su moje impresije povodom tek okončanih parlamentarnih izbora u Srbiji. Posle velike halabuke i medijske torture nova politička elita, gladna vlasti, pobednički je zaposela fotelje, kabinete, skupocene automobile i ušla u svet moći, uticaja, novca, privilegija – i ko zna još čega. O čemu se malo zna, jer nijedna vlast, dok vlada, nikada ne istražuje samu sebe, već po pravilu samo onu bivšu...

Otvoren je lov na izdajnike i vinovnike naše propasti u liku razbijenih i smetenih demokrata koji se ni u snu nisu nadali da će na izborima biti poraženi. Ni oni – ni njihov predsednik. Započelo je mukotrpno razdvajanje nepodobnih od podobnih. Otvorena je nova stranica raskola i tragičnih srpskih podela na naše i njihove. Krenuo je nemilosrdni obračun s tajkunskom Srbijom. Sa onima koji su se obogatili u Miloševićevoj eri, ili su svoje bogatstvo uvećali i legalizovali u postpetooktobarskoj „žutoj“ Srbiji – kako su to voleli da kažu medijatori nove vlasti. I uprkos permanentnoj kampanji – sem medijske harange, linča i narušavanja ljudskih sloboda – nijedan optuženi tajkun nije pravosnažno osuđen. Čak ni Miroslav Mišković – moj komšija iz Bošnjana, čija je poslovna imperija u budžet Srbije uplatila ni manje ni više nego dve milijarde evra! Kome je, uprkos tome, u marionetski opstruktivnom političkom teatru dodeljena glavna uloga lošeg momka, i negativca koji je kriv za sve. I koji je javno anatemisan i osuđen pre nego što je nogom kročio u sudnicu.

Na međunarodnom planu – oblaćeni kao grogirani bokseri, umorni od neostvarenih nada, zagledani u bespuća egzistencijalne neizvesnosti – zaklinjali smo se u vekovnu odanost majci Rusiji i večno prijateljstvo s pravoslavnom braćom. Ipak, spremni da udovoljimo u svemu, okrenuli smo glavu prema Briselu i Vašingtonu i krenuli evropskim putem prepunim rupa, ucena i kompromisa na našu štetu. I tako pokušali da učinimo nemoguće. Da demantujemo osnovnu zakonomernost materijalizma i da u jednom trenutku budemo na dva različita mesta. Da u istom satu budemo u vozu za Berlin i u avionu za Moskvu. Što nije viđeno ni u naučnofantastičnim filmovima.

Kao na peščanom satu – iscurile su nam tri godine i 300 dana. Identična halabuka nadolazećeg cirkusa ponovo preti da neumitno zagluši sve. Izbori su nam opet pred kućnim pragom. Poput Jehovinih svedoka, smerni i praznoglavi stranački poslušnici – i sada nam zvone na vrata s pitanjem kojim se krši srpski Ustav: za koga ćete glasati na izborima?

 – Za Svetog Petra, odgovorio im je pre neki dan Jovo Komazec, izgnanik iz Krajine, vojno lice u prekraćenoj penziji, zaposlen kao noćni čuvar – pošto samo taj posao može da radi, jer za 24 sata spava najviše – jedan. I tada sanja, Medački džep, „Oluju”, nepregledne kolone prognanih i zgarišta zapaljenih kuća. Zbog svog nespavanja dva puta je kao fenomen prikazivan studentima Medicinskog fakulteta.

Dakle, izborni cirkus samo što ne uđe u naš grad. Više stotina miliona dinara iz suficita u srpskom budžetu sprema se da bude stavljeno na raspolaganje političarima – da se baci i potroši u kampanjama za koje se očekuje da će biti veoma prljave. Kako bi bilo razložno i svrsishodno da se na tek završenom Sajmu turizma neko setio i ponudio aranžmane pod nazivom „Bekstvo od izbora“! Siguran sam da bi planuli – kao alva.

I bez obzira na to šta na svojim naslovnim stranama javljaju tabloidi o mom političkom angažmanu, kako bolje obavešteni od mene obmanjuju svoje čitaoce – ja bih bio prvi kupac jednog takvog aranžmana. Sutra bih odjurio u napušteno srpsko selo, na planinu gde nema ni ovaca ni čobana, gde ne stiže ni jedan primerak novina, gde nema ni TV ekrana, ni bilborda, ni struje ni bandera – na koje će se ovih dana kačiti u fotošopu ispeglane face srpskih političkih prvaka. A njih je – ko blata. Pogotovu u neveseloj opoziciji, u kojoj se ispod kvočke DS-a ispililo mnoštvo partija, čije članstvo zajedno sa samoljubivim liderima jedva može da stane u tri kombija.

Šta se promenilo u Srbiji od poslednjih izbora? U šta smo spiskali tri godine i deset meseci? Nažalost, malo toga. Šešelj se vratio – šou biznis nam cveta. Na svim televizijama, sem na RTS-u, beskrupulozni rijaliti programi nas uče kako da živimo. Kristijan je postao nacionalni junak i uzor mladim generacijama. Imamo suficit u budžetu. Penzioneri se ne bune što su im penzije smanjene. Naprotiv – dok se slikaju s nasmejanim Krkobabićem Drugim – deluju kao da im je sve potaman. Kultura nam precvetava, samo što ne uvene, uz utisak da ministar Tasovac jedva čeka da se ratosilja mandata. Još uvek se ne zna kako se zove ministarka poljoprivrede – jer nju, a kamoli agrar, niko ne pominje. Po diktatu MMF-a gase se veliki sistemi koji decenijama isisavaju srpski budžet. U redu i miru – ostaju bez posla na hiljade ljudi.

Ali, ima i dobrih stvari. Nismo priznali Kosovo. Đoković je i dalje suvereno broj 1 u svetu. U Beogradu je tri dana boravio kineski premijer. Uprkos kiši, održana je veličanstvena parada Vojske Srbije na kojoj smo zadivili brata Putina. Počeli smo projekat „Beograd na vodi“ – sa „Gazele“ je već moguće videti nekoliko bagera. Od poslednjih izbora nismo se zadužili i povećali dug Srbije za 10 milijardi evra – već nešto manje. Javni dug nam nije prešao 80 odsto BDP-a – nego je pet procenata manji. Draža Mihailović je sudski rehabilitovan. Dačić je izjavio da je Tito najveći srpski brend. Mi smo naivno verovali da su to Tesla, Andrić i Pupin. Predsednik Nikolić je sagradio crkvu u svom rodnom mestu koju će pokloniti Šumadijskoj eparhiji. Čestitamo. Ruku na srce, da ne kukumavčimo – malo li je?

Glumac, reditelj i scenarista