Nepodnošljiva lakoća bunta i protesta

Napis g. Ćirjakovića iznenadio me je i donekle zbunio. Vatreno se i poletno ustremio na profesora Begovića, jednog od najuglednijih ekonomista i naučnika koji je stekao veliki ugled i u drugim profesijama, posebno među pravnicima, gradskim planerima, urbanistima, pa čak i istoričarima. Za Begovića zna cela Srbija, a Ćirjakovićevo ime nije se dalo zapaziti u ekonomskoj literaturi, uključujući i onu širu koja zadire u druge discipline i bavi se vanekonomskim činiocima privrednog rasta. Ne znajući ovog pisca, mogu samo da pretpostavim da je reč o mladom, ambicioznom čoveku pred kojim je lepa profesionalna budućnost. Veliki broj najvećih umova sa područja društvenih nauka – nobelovci Bjukenen i Fridman, kao i Karl Poper, pravi međaš u oblasti političke filozofije – bili su najpre nepokolebljivi levičari, čak marksisti, a potom su, intelektualno sazrevajući, svoje stavove manje-više dijametralno preokretali. U ostrašćenoj polemici koje se latio, Ćirjakovića ne mogu da ne percipiram sa velikom simpatijom: držeći da je mlad, u njemu prepoznajem sebe samog iz mladih godina, posvećenog pravdi kojoj oslonac nije u pojedincu i slobodi koja je više kolektivna tvorevina nego individualna kategorija. Pre pola veka duboko sam verovao u ono što tako snažno vibrira u njegovom tekstu, pa sam tako i pisao, možda još vatrenije i nadahnutije.

Velika je šteta što se taj plemeniti entuzijazam beznadno lomi o tvrdi zid hladnih i nemilosrdnih činjenica. Privredni rast je jedan nesagledivo širok proces traganja za novim opcijama, inoviranja i učenja. Kreativnost i akumuliranje znanja ključne su reči koje u krajnjem objašnjavaju razvitak privrede i društva u celini. A kreativnost i učenje su eminentno individualne pojave i aktivnosti, pa su nezamislive bez individualne slobode koja jedina otvara prostore za pravo stvaralaštvo. Treba makar i ovlašno osmotriti privrednu istoriju: sve tri tehnološke revolucije – neki već govore i o četvrtoj – dogodile su se na Zapadu, u ambijentu koliko-toliko zaštićenih pojedinačnih prava i sloboda. U svetu ništa nije idealno, pa ni ta zaštita, ali je zasigurno bila daleko jača i potpunija nego u drugim delovima sveta. Može li g. Ćirjaković da pokaže išta krupno i epohalno sa stanovišta svekolikog razvoja da je došlo sa Istoka? Kinezi su izmislili barut, hartiju i još ponešto, ali se pravi razvojni impuls po osnovu tih pronalazaka ispoljio tek kasnije, i to na Zapadu kad je iste stvari faktički ponovno i nezavisno otkrio.

Činjenice su, kao i uvek, tvrdoglave. To što je Begović rekao o konkurenciji i ogromnom razvojnom potencijalu ekonomskih sloboda jesu tvrde naučno dokazane istine. Sloboda je kao vazduh i voda: ne može biti ograničena samo na neke. Kad bi bila istina ono što Ćirjaković tvrdi o slobodi za tanušnu manjinu odabranih, američka radnička klasa ne bi, uz sve uzmake i komplikacije, danas uživala viši standard nego u bezmalo svim državama sveta. Postojao je sistem koji je, na liniji onoga što tako tvrdo veruje g. Ćirjaković, išao za tim da blagostanje i „oslobođenje rada“ ostvari na kolektivnoj osnovi i uz najširu državnu intervenciju. Doživeo je svoj epohalni slom, a mnogi mladi ljudi, poput g. Ćirjakovića, nisu sagledali sve njegove implikacije. Pogrešno je kod g. Ćirjakovića protumačeno i iskustvo razvojno uspešnih zemalja u jugoistočnoj Aziji: te zemlje nisu demokratske, ali su zajednice s velikim i institucionalno osiguranim ekonomskim slobodama. Famozna Južna Koreja je zemlja u kojoj vlast i država nisu krojile kapu poslovnom svetu nego su sledile njegove ideje i potrebe i tokom vremena sve više postajale njegov prosvećeni servis. Ključne reči tokom višedecenijskog uspešnog južnokorejskog razvitka bile su liberalizacija i tržište a ne država i etatistička dominacija. I demokratija je važna za ekonomski razvoj, ali ne onako i onoliko kao sloboda: važna je pre svega u meri u kojoj garantuje slobode.

Među mnogima, postoji jedan posebno moćan argument koji maltene sve govori o svetu zajemčenih građanskih prava i slobodnog preduzetništva naspram onoga koji bi bio oblikovan prema Ćirjakovićevim predstavama: naši visoko školovani mladi ljudi, i to oni najsposobniji, listom hrle na Zapad a ne na Istok, u potrazi za boljom sudbinom od one koja ih čeka u ovoj zemlji. Oni dobro znaju šta čine, a valjda ćemo se i mi ostali postepeno dozvati pameti i dići na nivo njihovog razumevanja.

Ekonomista, profesor univerziteta