Bogovi su pali na zemlju

U odgovoru na tekst u kome sam napisao da nam se kapitalizam danas nameće kao „pravo”, naučno i racionalno jevanđelje spasenja, mesijanska religija, Boris Begović me optužio da vređam „verujuće ljude”. Ali, bojim se da sam povredio jedno drugo verovanje.

Postoji jedan problem sa velikim vernicima – neki zaključe da su božanstva. „Polovina Sirijaca tvrdi da su pozvani da budu lideri zemlje, četvrtina veruje da su proroci, a bar deset odsto smatra da su bogovi”, žalio se Naseru Šukri el Kuvatli, prvi predsednik Sirije. Čini mi se da su ovakvom samorazumevanju – bez koga nije moguće shvatiti tragediju duboko religiozne zemlje sa oko hiljadu različitih vojski, skloni i neki neoliberali. Njihova „Istina” je istina sa najvećim I, na njihovim „znanjima” oslonjene su dogme o kraju istorije i ideologije.

Priznajem, nije im lako. Temelj naučnog kapitalizma je, ipak, magijski – verovanje da uz nevidljivu ruku Boga deluje i nevidljiva ruka kapitala. Mada, kada Begović već šalje „u srednji vek”, čini mi se da smo danas mnogo bliži vešticama i vračevima, ili vidovitoj Baba Vangi i Ljubiši Trgovčeviću, nego Isusu i Alahu.

Kako nas uči istorija, verovesnici nikada nisu zadovoljni brojem sledbenika. „Veoma mali broj ljudi u Srbiji deli moje mišljenje i moje vrednosne sudove”, žali se Begović, koji je pored ekonomije izgleda počeo da predaje i polemiku. Ali, on zaboravlja da pomene da u taj „mali broj” spadaju i oni koji su donosili ozloglašeni Zakon o privatizaciji.

Ljubomir Madžar je, pak, postao stručnjak za klimatske promene. „Akcesorne funkcije” poželjne, „što manje države” mogle bi da „uključe zaštitu prirodnog okruženja, uz nadu da i to neće biti zloupotrebljeno u promovisanju vrlo partikularnih interesa u režiji ekskluzivnih, bezmalo ezoteričnih elita koje zvucima jerihonskih truba o tobožnjoj propasti planete iznuđuju velike pare za neka tobožnja istraživanja od kojih nema velike vajde”.

Moram priznati da me plaši činjenica da ima i laika i stručnjaka koji će tekst iz koga je preuzet ovaj citat, objavljen 2013. godine pod naslovom „Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja”, pročitati kao naučni, recept autoriteta koji ističe da se trudi da „pojave realistično i tačno sagleda”, polazi od „objektivno datih determinanti” i oslanja se isključivo na činjenice, koje su, „kao i uvek, tvrdoglave”.

Sem onda kad nisu. Vilijam Isterli, koji važi za jednog od vodećih stručnjaka za razvoj, mada me ne bi začudilo da ga Madžar ubraja u „brojne slabo upućene pojedince u ekonomskoj profesiji”, piše da je Međunarodni monetarni fond tokom jedne godine za istu zemlju objavio tri stope ekonomskog rasta – prvo 1,5 zatim 3,5 i konačno 13,3 odsto.

I Madžarove i Begovićeve „činjenice” imaju problem s tvrdoglavošću. „Famozna Južna Koreja je zemlja u kojoj vlast i država nisu krojile kapu poslovnom svetu nego su sledile njegove ideje i potrebe i tokom vremena sve više postajale njegov prosvećeni servis”, kaže Madžar. Ne znam koliko treba skvrčiti pojam „krojiti kapu” pa da on ne uključi činjenicu da su u siromašnoj Koreji sve do početka osamdesetih bila zabranjena turistička putovanja, isključivo zato da oni koji imaju mnogo ne bi mogli da troše novac van zemlje.

Begović piše da „kada se sagledaju rezultati merenja iz 1970. godine (prva godina merenja) objavljeni u ozbiljnim svetskim časopisima, nivo ekonomskih sloboda tih azijskih zemalja, onih najdinamičnijih tigrova, nije značajno niži od razvijenih zapadnih zemalja – u samom vrhu ekonomskih sloboda u svetu”. Ovako navedena tvrdnja, bez bilo kakvog izvora i naziva „tigra”, obično sugeriše proverenu metodologiju poznatu kao „majke mi, predajem na fakultetu”. Zašto se bojim da je ona primenjena i u ovom slučaju?

Poslužiću se podacima Frejzerovog instituta, na kome nema ljudi sklonih „nepodnošljivoj lakoći bunta i protesta”, i koji su, imam utisak, bili i Begovićev neimenovani (ili nepročitani) izvori. Prvo, „merenja” vezana za 1970. i sve godine do 1996. obavljena su mnogo kasnije – dakle nema „merenja iz 1970. godine”. Drugo, za većinu relevantnih zemalja nema podataka pre 1975. Treće, na primer, Južnu Koreju su karakterisale „niske” ekonomske slobode sve do 1985, a nivo Francuske, u kojoj enciklike „svetog oca” Fridriha Hajeka nisu imale značajniji uticaj, dostigla je tek između 1993. i 1995. godine.

Onima kojima su činjenice dosadne, Madžarov imaginarni, lako podnošljivi tržišni fundamentalizam Frejzerov institut promoviše i crtanim filmom o nesposobnoj državi koja proizvodi „kisele krastavce prelivene čokoladom” – savršen materijal za časove neoliberalne veronauke u školama. Valjda u vremenu kada se tronu „slobodnog sveta” približava Donald Tramp, estradni kapitalista, i neoliberalno obrazovanje mora da bude pomalo tabloidno.

Ekonomija nije fizička hemija. U svim naukama koje se bave društvom, čak i najmoralniji naučnici suočavaju se sa istim problemom – viškom činjenica i „činjenica”. Zato ih razni samopravedni Begovići prvo biraju, a zatim opisuju, sortiraju, tumače i pakuju u ideološki obojene kutije na koje vole da zalepe etiketu „nauka” ili, još bolje, „zdrav razum”. Nažalost, ne postoji metodologija koja može da eliminiše uticaj ideologije, senke koja se nadvija nad svaku „veliku istinu” o ljudskim poslovima, što posebno važi za uvide neoliberala, koji su skloni da izvade pištolj „rezultata empirijskih istraživanja” kada čuju reč društvo.

Iako sebe vidi kao vlasnika istine, polemičke veštine i stavljanja „zareza”, Begović se spustio na Zemlju, među nas neuke. Očekujemo da nam naslednik Emila Zole bar u svojim tekstovima demonstrira da je, kako tvrdi, (prava) religija „ozbiljna stvar”. Možda bi mogao da proba sa nekom od nekapitalističkih hrišćanskih vrednosti, kao što su skromnost, poniznost i saosećanje. Mada, neke stvari ljudi ni sa godinama ne mogu da nauče.

Fakultet za medije i komunikacije