Slavni slavu ne garantuju

Koreografska „laboratorija” na maloj sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta imala je i svoje drugo izdanje. Ta dobra ideja da se mladim stvaraocima baletskih dela pruži prilika da istraže i prikažu svoje kreativne potencijale pokazala se lane interesantnom i obećavajućom i za autore i za publiku. Tako su se pojavila dva zanimljiva kratka baleta na različite teme: „Ćelava pevačica” Dejana Kolarova i „Oni” Đorđa Makarevića. Ovaj drugi doneo je autoru nagradu „Terpsihora” i poziv za učešće na eminentnom Beogradskom festivalu igre.

Nova godina donela je nove projekte: dela solista Baleta ovog teatra Milice Jević–Drndarević i Jovana Veselinovića, oba vezana za imena slavnih pisaca. Dok se mlada koreografkinja pozabavila Kafkom („Proces ili nikom ovde nije stalo do Jozefa”), Veselinović se inspirisao životom Puškina.

I nekako se potrefilo da je sam proces stvaranja lika i dela koreografa naišao na Kafkine reči zapisane u samom delu koje nije moguće imenovati kao tragediju već kao grotesku, tako da se, kao bumerang, ovaj zaključak sam nameće nakon izvođenja.

Utisak je da se i mladi autori i programsko-kadrovska politika Narodnog pozorišta podudaraju u eksperimentu istraživanja, koristeći baletski vokabular kao početnu tačku.

Ovi prvi, međutim, treba da nauče da im čuveni naslovi i imena pisaca ne garantuju uspeh, a oni koji brinu o repertoarskoj politici kuće, i odgovorni su za nju, dužni su da više sudeluju u procesu stvaranja novih predstava, pogotovu mladih koreografa.

Nameće se i pitanje sposobnosti da se prepozna pravi talenat, kao i njihova vera u sopstvene mogućnosti. U teatru to treba da je vodilja, nešto što se osluškuje, što se neguje, jer sam talenat poznaje i meru i osećaj, i pokazuje strpljenje za sopstveni razvoj. Ako svega toga nema, onda sam projekat ovog tipa nema pokrića.

Svakako da takav utisak nije kraj već možda početak ozbiljnijeg pristupa inače dobroj ideji s početka ovog teksta, tim pre što se radi o našoj renomiranoj kući kulture.

Svaki od dvoje mladih autora mogao je u slobodi stvaranja da bude manje ambiciozan u prikazivanju svojih prvih pokušaja.

Tako se „Proces ili nikom nije stalo do Jozefa”, u duhu svog naslova, odužio do „nikad kraja” ili kada će kraj, pa se više nije ni postavljalo pitanje šta se zaista dogodilo sa Jozefom, već kada će on otići na ponuđenu mu destinaciju, samo za njega rezervisanu. Izbor muzike (kompozitor V. Kuzmančević), kostima (K. Grčić-Nikolić), dekora (M. Vuksanović), svetla (M. Milivojević), dramaturgije – koja nije to bila (A. Lehki), sve je to vodilo ka estradnom pristupu koji asocira na događanja oko nas puna nametnutih rijaliti programa.

Igrači, kojih je bio popriličan broj za skroman obim scene, trudili su se da opravdaju svoje zadatke. Dejan Kolarov, u ulozi Jozefa, po ko zna koji put pokušao je da svojim zaista raskošnim talentom pokrije sve nedostatke sa kojima se suočio, ali, na žalost, ni takvo iskustvo nije pomoglo opštem utisku. Sama predstava mogla je da počne i da se završi monologom Kolarova i da to bude minijatura spremna za već tradicionalni festival kratkih formi na istoj sceni.

„Puškin” Jovana Veselinovića, na muziku Čajkovskog, pokušaj je da se u zaista kroki ili brzim potezima sroče delo i život pisca, koji se, izgleda, iz današnje perspektive sastoje od brzine ispričane biografije bazirane na tri stvari: ljubav, pisanje njome inspirisano i smrt u dvoboju iz istog razloga. Međutim, sam pristup onome osnovnom što je autor želeo pretvorio se u prikazivanje koreografskih koraka i njihove lepote, što bi se moglo podvesti i pod kategoriju gala koncerta.

Protagonisti definisanih likova – J. Begojev (Puškin), T. Tatić (N. Gončarova), A. Raspor (J. Gončarova), M. Marijan (Dantes), R. Diliđente (N. Arendt) – i dame i gospoda pokušavali su da savladaju tehničke zadatke, a isticala se svojom lepom pojavom i nežnom interpretacijom Brankica Mandić u ulozi Ane Kern.

Viđeni dekor i kostimi su iz postojećih teatarskih rezervi.

I na samom kraju, ili novom početku, moramo se i upitati: gde bi trebalo da se nalaze igrači? Da li su „potrošni materijal” ili tek izgovorena reč u umetnosti pokreta kao što je balet.