Vreme je da Amerika sa tvrde pređe na meku moć

„Amerika nikada nije prestala da bude velika”, jedan je od slogana Hilari Klinton u kampanji za predsedničke izbore u Sjedinjenim Državama. Kampanji koja se s vremenom uobličila u jedan od najgorih izbora ikada: između agresivnog multimilionera, rasiste i čoveka koji nema nikakvog političkog iskustva niti stvarnog interesa za međunarodne odnose, i američke državne sekretarke koja je bila zadužena za američku međunarodnu politiku u doba kada se urušio svetski poredak, koja je lagala u vezi sa Libijom i u vezi sa sadržinom svojih mejlova; koja je bila gazdarica jedne od najneiskrenijih i najsebičnijih Belih kuća u skorijoj istoriji SAD.

Hilari, u pravu si kada kažeš da Sjedinjene Države nikada nisu prestale da budu velike. Međutim, što se mene tiče, pitanje je kada smo i kako počeli da shvatamo da su iskonski američki moral, religiozne, ekonomske i porodične vrednosti te kojima bi trebalo da nastavimo da se divimo, a da to nije slučaj s političkim vrednostima, koje su bile na vrhu liste američkih izvoznih proizvoda skoro pedeset godina.

U periodu posle Drugog svetskog rata, SAD su uložile ogroman napor kako bi širile američke vrednosti, posebno u slomljenoj Nemačkoj i devastiranom Japanu, posledično i u pokušaju da spreče dalji razvoj komunizma širom sveta. Čak i u Bušovo vreme većina Amerikanaca je smatrala da su invazije na Avganistan i Irak dobre ideje, kao što je to i pokušaj da se prema američkim standardima preprave zakoni i institucije u tim zemljama.

Ali, ugledni magazin „Poll in Atlantic” nedavno je otkrio da Amerikanci danas imaju loše mišljenje o vrednostima koje neguje njihova zemlja, verujući da su iste u opadanju. Naime, Amerikanci misle da su porodične, moralne i religiozne vrednosti, koje je gotovo nemoguće izvesti negde i tamo ih jednostavno uspostaviti, ono što je najvrednije, dok se političke vrednosti u odnosu na njih slabo kotiraju. Oni, kao i većina nas, veruju da su vladajuće elite korumpirane, da im nedostaju lideri snažnog morala i da novac vlada političkim sistemom u kojem žive.

Linda Čoker, britanska ministarka za prekookeanski razvoj, pitala me je 1993. da li bih otišao u Malavi kako bih predsedniku Bandi, koga sam poznavao, sugerisao da siđe sa vlasti i uvede demokratičniji oblik vladavine (šifrovano ime za demokratiju vestminsterskog tipa). Postupio sam tako uprkos tome što sam unapred procenio da to neće izaći na dobro. Godinu dana kasnije njega nije više bilo, a Malavi je potonuo – od stabilne i relativno benevolentne autokratije pretvorio se u ekonomsku i političku močvaru.

Tako je to bivalo sa uticajem Sjedinjenih Država od kraja hladnog rata pa na ovamo. Od Koreje preko Vijetnama do Centralne Amerike, pa potom Iraka i Avganistana, SAD su koristile svoju vojnu premoć kako bi kupovale poštovanje koje su smatrale neophodnim resursom u procesu nametanja moralnih standarda širom sveta i kako bi osigurale svoju poziciju i zaista odigrale ulogu onako kako su verovale da svet to očekuje.

Džozef Naj mlađi, koji je prošlog meseca posetio Beograd učestvujući na forumu koji je organizovao Vuk Jeremić, još kasnih osamdesetih skovao je termin „meka moć” – misleći na mogućnost jedne zemlje da ubedi druge da postupe po njenim željama bez upotrebe sile ili prinude. Naj zastupa stav da je uspešnim državama podjednako potrebna i tvrda i meka moć – umeće da nekog prinudite i da bez prisile uobličite njegove dugoročne stavove i stremljenja. Sjedinjene Države i njihovi saveznici mogu da dominiraju drugima, ali bi trebalo takođe da se napregnu i pokušaju da to učine putem „meke moći”, da pomažu kompanijama, fondacijama, univerzitetima, crkvama i drugim institucijama civilnog društva neke zemlje.

Konfliktan i korumpiran politički sistem Sjedinjenih Država nikako ne može biti model za ostatak sveta. Sasvim je moguće da se i ljudi i vlade dive iskonskim američkim moralnim vrednostima, dok se, istovremeno, opiru njenoj međunarodnoj politici. Kao što bi to Naj rekao, sigurnost SAD više zavisi od pridobijanja umova i srca nego od dobijanja ratova.

Da zaključim jednom podesnom mada, možda, neugodnom opservacijom. Iz mnogobrojnih istraživanja poznato nam je da većina Amerikanaca podržava upotrebu dronova u inostranstvu, tamo gde CIA ubija navodne „militante” bez ikakve transparentnosti ili prethodnog pravnog procesa, nekad čak i bez znanja tačnih identiteta onih koji su mete. To je nesvakidašnja moć koju američke vladajuće elite ističu: moć da ubijete bilo koga na osnovu procene nekoliko ljudi u Vašingtonu.

Fundamentalna kontradikcija u moralnom stavu američke javnosti, koja veruje da se liderima, sa jedne strane, može poveriti pravo da tajno izvršavaju ovu užasnu moć, dok sa druge, istovremeno, smatra da tim liderima nedostaju snažne moralne vrednosti, da su skloni skandalima i da ih je lako korumpirati, za mnoge od nas je zbunjujuća.

Bivši pomoćnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija

Prevela: Milica Dimitrijević