Izgubljeni u spinu

U prethodnim tekstovima, kao i u polemici vođenoj povodom njih, bavio sam se (ne)opravdanošću razloga za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Sada kada su ti izbori konačno i zvanično raspisani treba malo razmotriti atmosferu i okolnosti u kojima će se oni održati.

Pažnju zavređuje zvanično obrazloženje vlade za raspuštanje parlamenta u kojem se konstatuje da je „okončana prva faza u uspostavljanju drugačije, moderne i uspešne Srbije“, kao i da su „u potpunosti stabilizovane ekonomske i političke prilike, te da je za obezbeđivanje evropskog životnog standarda i utvrđivanje jasnog i nedvosmislenog puta naše zemlje u budućnost potrebna nova snaga ujedinjene Srbije sa jasnim mandatom da se reforme završe i da omoguće našoj državi da bude na ulaznim vratima evropske porodice naroda“.

Čak i ako zanemarimo prigodni karakter ovog pisma, očigledan je njegov pompezni i naglašeno frazeološki ton. Pročitajte ga ponovo. Nije tu samo problem u ispraznosti. Problem je možda još i veći ukoliko njegovi autori iskreno veruju u to što se u ovom euforičnom obrazloženju kaže. Hoću reći da na ovim izborima najveći protivnik aktuelne vlasti nije toliko sama opozicija (mahom slaba i razjedinjena), već mnogo više ozbiljan stepen odlepljenosti od realnosti koji se sve više prepoznaje u nastupima vodećih predstavnika režima.

A opozicija? Resursi većine opozicionih stranaka svode se na nekoliko desetina do nekoliko stotina aktivista, jedan „zid“ sa stranačkim simbolima i kompjuter sa kojeg se izdaju stranačka saopštenja. Tu govoriti o nekoj fer utakmici i ravnopravnim uslovima prosto je komično i cinično u isti mah. Drugim rečima, sve sem ubedljivog trijumfa Vučićeve stranke na predstojećim izborima bilo bi senzacija velikih razmera. (Zato ih je, uostalom, i raspisao.)

Ali ma kakav bio konačan ishod ovih izbora i ma na kojoj strani se nalazilo srce čitaoca ovog teksta, postoje neke tendencije na koje se mora skrenuti pažnja i o kojima bi – ako je iole pametna – pre svega sama vlast morala da povede računa. Ako već ne zbog pravde i demokratskih principa, a ono barem zbog sopstvenog interesa. Pogledajmo samo dva najsvežija primera iz poslednja 24 časa, ne zato što su posebno strašni, već upravo suprotno, zato što su – naizgled – sitni i skoro da se doživljavaju kao već gotovo „normalni“ i rutinski. A ne bi smeli takvi da budu, niti da se tako tretiraju.

Opštinski odbor Srpske napredne stranke u Sokobanji saopštio je u nedelju da su nepoznati počinioci kamenovali kuću poverenika mesnog odbora SNS-a Ranka Aleksića i istakao da učestali napadi na SNS i njegove simpatizere koji imaju za cilj zastrašivanje neće zaustaviti promene u toj opštini. S druge strane, opštinski odbor u Sokobanji još uvek vladajućeg DS-a saopštio je da prema njihovim saznanjima lokalnoj policiji nije prijavljen nikakav sličan incident, pa ističu da su upravo oni žrtve političkog nasilja i kažu da ih čitav slučaj podseća na lokalno „paljenje Rajhstaga” – koje bi moglo biti uvod u sokobanjsku „Kristalnu noć”.

Verovatno će ovo ostati samo bura u lokalnoj čaši vode. Ali je dosta indikativno za atmosferu koja se povodom ovih izbora stvara, a koja nimalo ne nalikuje ružičastoj slici iz maločas citiranog vladinog obrazloženja. I to čak potpuno nezavisno od toga koja je od dve sukobljene sokobanjske strane u ovom slučaju u pravu. Možemo se raspravljati oko vrednosti, posledica i interpretacija. Ali stvar postaje potencijalno veoma opasna kada u jednom društvu nema saglasnosti ni oko elementarnih činjenica. A pogotovo kada nema čak ni ozbiljne volje da se činjenice ustanove.

Primer drugi. Medijske manipulacije sa imenom Vojislava Koštunice. Svi mediji su u nedelju objavili lažnu vest o tome da će Vojislav Koštunica podržati zajedničku listu „Državotvornog pokreta“ i „Treće Srbije“. Vest je odmah demantovao Koštunica lično – koji inače baš i nema običaj da se oglašava u medijima. A oglasio se i predsednik „Državotvornog pokreta“ Slobodan Samardžić sa izjavom da oni uopšte ne izlaze na izbore, a pogotovo ne s pomenutim akterima. Ali naravno da ništa nije pomoglo. Režimski mediji i sateliti su dobili željenu temu, novine su sutradan objavile naslove u istom duhu („Koštunica se budi, DSS i Dveri u strahu“), a Koštuničin i Samardžićev demanti, ako je i objavljen, zavučen je i zaturen na desetostruko manjem prostoru od osnovne (dez)informacije.

Jasno je šta je bila namera i ko je glavna meta ove manipulacije. Ali nije u tome poenta. Suština je da se objavi nešto što nema ama baš nikakve veze sa istinom, nešto potpuno izmišljeno i da za to niko ne odgovara. A spin odradi posao. Onaj ko je laž lansirao od toga ima nekad manju, a nekad veću korist. Ali je, za razliku od te neizvesne i parcijalne koristi, šteta koja se na taj način pravi sigurna, opšta i neminovna.

Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”