Изгубљени у спину

У претходним текстовима, као и у полемици вођеној поводом њих, бавио сам се (не)оправданошћу разлога за расписивање ванредних парламентарних избора. Сада када су ти избори коначно и званично расписани треба мало размотрити атмосферу и околности у којима ће се они одржати.

Пажњу завређује званично образложење владе за распуштање парламента у којем се констатује да је „окончана прва фаза у успостављању другачије, модерне и успешне Србије“, као и да су „у потпуности стабилизоване економске и политичке прилике, те да је за обезбеђивање европског животног стандарда и утврђивање јасног и недвосмисленог пута наше земље у будућност потребна нова снага уједињене Србије са јасним мандатом да се реформе заврше и да омогуће нашој држави да буде на улазним вратима европске породице народа“.

Чак и ако занемаримо пригодни карактер овог писма, очигледан је његов помпезни и наглашено фразеолошки тон. Прочитајте га поново. Није ту само проблем у испразности. Проблем је можда још и већи уколико његови аутори искрено верују у то што се у овом еуфоричном образложењу каже. Хоћу рећи да на овим изборима највећи противник актуелне власти није толико сама опозиција (махом слаба и разједињена), већ много више озбиљан степен одлепљености од реалности који се све више препознаје у наступима водећих представника режима.

А опозиција? Ресурси већине опозиционих странака своде се на неколико десетина до неколико стотина активиста, један „зид“ са страначким симболима и компјутер са којег се издају страначка саопштења. Ту говорити о некој фер утакмици и равноправним условима просто је комично и цинично у исти мах. Другим речима, све сем убедљивог тријумфа Вучићеве странке на предстојећим изборима било би сензација великих размера. (Зато их је, уосталом, и расписао.)

Али ма какав био коначан исход ових избора и ма на којој страни се налазило срце читаоца овог текста, постоје неке тенденције на које се мора скренути пажња и о којима би – ако је иоле паметна – пре свега сама власт морала да поведе рачуна. Ако већ не због правде и демократских принципа, а оно барем због сопственог интереса. Погледајмо само два најсвежија примера из последња 24 часа, не зато што су посебно страшни, већ управо супротно, зато што су – наизглед – ситни и скоро да се доживљавају као већ готово „нормални“ и рутински. А не би смели такви да буду, нити да се тако третирају.

Општински одбор Српске напредне странке у Сокобањи саопштио jе у недељу да су непознати починиоци каменовали кућу повереника месног одбора СНС-а Ранка Алексића и истакао да учестали напади на СНС и његове симпатизере коjи имаjу за циљ застрашивање неће зауставити промене у тоj општини. С друге стране, општински одбор у Сокобањи још увек владајућег ДС-а саопштио је да према њиховим сазнањима локалној полицији није пријављен никакав сличан инцидент, па истичу да су управо они жртве политичког насиља и кажу да их читав случај подсећа на локално „паљење Рајхстага” – које би могло бити увод у сокобањску „Кристалну ноћ”.

Вероватно ће ово остати само бура у локалној чаши воде. Али је доста индикативно за атмосферу која се поводом ових избора ствара, а која нимало не наликује ружичастој слици из малочас цитираног владиног образложења. И то чак потпуно независно од тога која је од две сукобљене сокобањске стране у овом случају у праву. Можемо се расправљати око вредности, последица и интерпретација. Али ствар постаје потенцијално веома опасна када у једном друштву нема сагласности ни око елементарних чињеница. А поготово када нема чак ни озбиљне воље да се чињенице установе.

Пример други. Медијске манипулације са именом Војислава Коштунице. Сви медији су у недељу објавили лажну вест о томе да ће Војислав Коштуница подржати заједничку листу „Државотворног покрета“ и „Треће Србије“. Вест је одмах демантовао Коштуница лично – који иначе баш и нема обичај да се оглашава у медијима. А огласио се и председник „Државотворног покрета“ Слободан Самарџић са изјавом да они уопште не излазе на изборе, а поготово не с поменутим актерима. Али наравно да ништа није помогло. Режимски медији и сателити су добили жељену тему, новине су сутрадан објавиле наслове у истом духу („Коштуница се буди, ДСС и Двери у страху“), а Коштуничин и Самарџићев деманти, ако је и објављен, завучен је и затурен на десетоструко мањем простору од основне (дез)информације.

Јасно је шта је била намера и ко је главна мета ове манипулације. Али није у томе поента. Суштина је да се објави нешто што нема ама баш никакве везе са истином, нешто потпуно измишљено и да за то нико не одговара. А спин одради посао. Онај ко је лаж лансирао од тога има некад мању, а некад већу корист. Али је, за разлику од те неизвесне и парцијалне користи, штета која се на тај начин прави сигурна, општа и неминовна.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”