Potraga za vanzemaljskim laserima

Desetlećima su astronomi uzaludno osluškivali najslabašnije kosmičke zvuke nadajući se da će čuti vanzemaljske poruke (radio-talasi). U međuvremenu su odlučili da se upuste u potragu za drukčijim nagoveštajima – izvorima svetlosti s drugih planeta u našoj galaksiji. Pomoću svojevrsnog "svevidećeg oka" – mreže otkrivača (detektori) gama-zračenja kao što je desetometarski teleskop "Čerenkov" – potražiće daleke kosmičke lasere.
Teleskopi za gama-zračenje osmišljeni su da hvataju čestice svetla s najvećom energijom: fotone iz zvezda koje su se rasprsle i slično. Ako bi nadasve brze i veoma osetljive kamere bile udešene na određenu talasnu dužinu, zabeležile bi slabašne bleskove vidljivog svetla lasera udaljenih hiljadama svetlosnih godina.

Zabeležen prvi blesak

Dotični hvatači gama-zraka širom sveta svake sekunde snime od 20 do 30 prirodnih bleskova, objašnjava astrofizičar Joakim Roze sa Univerziteta u Lidsu (Engleska). Računarski programi odbacuju sve što se ne očekuje, iako bi bledunjavi titraji mogli da budu dokaz razumnog života oko drugih zvezda.

Za početak je on sa saradnicima pažljivo pregledao oko 1.400 sati sačuvanih osmatranja od 1999. godine; podaci uključuju 129 zvezda u Mlečnom putu nalik Suncu kao podesna mesta za traženje nagoveštaja vanzemaljskog života. Nedavno je objavljeno da s jedne takve zvezde prosečno svakih šest sati stiže jedan sličan blesak.

Traganje će se ove godine proširiti zahvaljujući mreži teleskopa za gama-zračenje opservatorije Vipl. Dolazeći gama-zraci u detektorima ostavljaju mutnu sliku koja se širi, a svetlo laserskih uobličuje kružnu i zgusnutu.

"Snimanje neba u potrazi za vanzemaljskim izvorima svetla ovakvim teleskopima predstavlja vrhunsku zamisao, ali ja više volim da osluškujemo vanzemaljske poruke", naglašava radio-astronom Piter Bakus iz Instituta SETI (Traganje za vanzemaljskim razumom).

Ako tražite svetlosni izvor, morate biti tačniji u ciljanju da biste osvetlili udaljenu planetu, upozorava on. Odašiljanje radio-signala pokriva kudikamo veće područje, čak celu planetarnu porodicu. Tako bi svetlosna pretraga otkrila vanzemaljce ako baš u tom času upućuju signale ka Zemlji!

Mikroskop jedino pouzdan

Naučno gledište suprotstavljeno pomenutim, međutim, ukazuje da se život na drugim planetama može opaziti kroz mikroskop, a ne kroz teleskop. Sićušni organizmi koji opstaju u surovim zemaljskim uslovima preinačiće potragu za živim svetom u svemiru. Nedavni izveštaj Nacionalne akademije nauka SAD navodi tople izvore Jeloustona u Stenovitim planinama da bi se bolje razumele okolnosti u kojima živa materija obitava na drugačijim hemijskim osnovama (cijanobakterije preživljavaju u vreloj vodi zasićenoj sumporom).

Biohemičar Džon Baros, predvodnik tima, izveo je niz ogleda kojima je dokazao da voda ne mora biti osnova života. Živi organizam može da koristi metan, etan, amonijak ili, čak, neobičnije hemikalije. U saopštenju koje su priredili hemičari, biolozi, geolozi i astronomi ističe se da kosmičko traganje, u stvari, potkopavaju zemljocentrične pretpostavke, a najčešće pominju vodu kao nužan uslov. Izvesno je da druge tečnosti mogu da posluže za obrazovanje sastojaka ćelija. Tečna mešavina vode i amonijaka u unutrašnjosti Saturnovog meseca Titana, što se Sunčeve porodice tiče, mesto je koje najviše obećava.

Naučnicima se preporučuje trostepeni pristup u otkrivanju vanzemaljskog života: laboratorijsko istraživanje, proučavanje na terenu i osmatranje u svemiru. Pre svega, hemičari bi morali u laboratoriji da sačine život od gradivnih blokova koji nisu uobičajeni za zemaljska stvorenja. Istraživanja su već nagovestila da četiri nukleotida koji čine našu DNK nisu jedino moguće genetičko rešenje – abeceda od 12 slova predstavlja savršeni genetski kod.

Istraživanja u surovim uslovima, kao što je pustinja Atakama u Čileu koja podseća na Mars ili ledene arktičke vode, mogla bi da nas iznenade organizmima drugačijeg biohemijskog sklopa od našeg.