Nebo je granica

Nakon što veliki novinar umre, njegovi čitaoci i godinama kasnije znaju pomisliti: šta li bi on sada napisao? Krajem ove godine navršiće se pola decenije od smrti Kristofera Hičensa i teško bi mi bilo nabrojati koliko mi je puta palo na pamet šta bi Hičens napisao o ovome ili onome, ali takve su mi se misli naročito intenzivirale otkad je postalo prilično izvesno da će Hilari Klinton biti kandidatkinja Demokratske stranke za predsednika SAD. Niko kao Hičens nije tako efektno raskrinkavao neistine koje je Hilari Klinton izricala kad se 2008. godine sa Barakom Obamom borila za predsedničku nominaciju Demokratske stranke. Dobro, on nije podnosio ni Bila Klintona i o njegovim je nepočinstvima napisao čitavu knjigu, ali odbojnost prema njegovoj supruzi, mada isprva indirektna, počela je polako postajati samosvojna sila. Ključna Klintonova karakteristika po Hičensu je bila sklonost laganju, a njegova bračna družica u tom smislu nije takođe lišena kvaliteta.

Jedan od Hičensovih omiljenih primera fleksibilnog odnosa Hilari Klinton prema istini tiče se njene priče o tome kako je dobila ime. Naime, kad se Hilari Klinton 1995. godine upoznala sa ser Edmundom Hilarijem, prvim čovekom koji se popeo na Mont Everest, imala je potrebu javno reći da joj je majka dala ime upravo po njemu. Ono, pričica je iz motivacione perspektive genijalna: gospođa Doroti Rodam želela je da se njena ćerka popne na najviše moguće vrhove pa joj je dala ime po prezimenu muškarca koji se prvi uspeo na najviši vrh na planeti. Sve bi to bilo sjajno da nije jednog malog problema. Edmund Hilari je osvojio Mont Everest 1953, a Hilari Klinton se rodila šest godina ranije: 1947! Kad je uhvaćena u laži, gospođa Klinton je sve svalila na majku; kao, majka joj je u detinjstvu rekla da joj je dala ime po Edmundu Hilariju, a ona nije imala razloga da sumnja.

Deo kampanje Hilari Klinton je i spin po kome je važno da SAD napokon dobiju prvu predsednicu. Na tom rodnom argumentu insistirala je nedavno i Madlen Olbrajt. Velika Britanija je pre više od trideset godina imala Margaret Tačer, Nemačka upravo ima Angelu Merkel, pa je red, je li, da i Amerika napokon dobije ženu na čelnoj funkciji. A iz svetske perspektive bila bi potpuno nova situacija da među pet-šest najmoćnijih osoba na planeti budu dve žene: američka predsednica i nemačka kancelarka.

Kako je krenulo, međutim, ako SAD 2017. i počne voditi predsednica, Nemačka će iste godine teško zadržati kancelarku. Naime, regionalni izbori u tri nemačke pokrajine od pre nekoliko dana bili su, po opštem mišljenju, prava katastrofa za kancelarkinu partiju CDU i ukazuju na to da će ona u jesen 2017. imati veliki problem da zadrži vlast. U Nemačkoj se desio veliki uspon desnice. Izbeglička politika Angele Merkel obila joj se, reklo bi se, o glavu.

Dalekovidniji analitičari ističu, međutim, da nije toliko problematična konkretna politika kancelarke Merkel spram izbegličke krize koliko jeste politika prema onome što je krizu proizvelo. Nasledivši Gerharda Šredera, koji je u nekim situacijama imao hrabrosti da se emancipuje od – iz američke perspektive – unapred ukalkulisane nemačke podrške, Angela Merkel je u nekoliko ključnih trenutaka izbegla da demonstrira kako ono što je najbolje za Evropu nije uvek ono što se diktira iz Vašingtona. Ta greška je politički više košta od svih kasnijih grešaka. Kasnije zapravo ona i nije toliko grešila, u izbegličkoj krizi se postavila ispravno, ali je to više ličilo na prihvatanje odgovornosti za svoje postupke, nego na promišljen koncept. Solidna igra crnim figurama, u situaciji kad si mogao da igraš belim.

Angela Merkel je žena neizmerno većeg političkog formata od Hilari Klinton. Nju je ipak nemoguće zamisliti kako u Sarajevu izjavljuje da je ime dobila po pesmi Davorina Popovića Anđela samo da bi se umilila domaćinima. Anđeli, u krajnjoj liniji, teže visini prema kojoj je Mont Everest smešan. Etimološki, anđeo je onaj koji nosi poruke. Ako Angela Merkel ispravno shvati poruku koju je primila, ako spozna da nije problem u humanom odnosu prema izbeglicama nego u igranju blesave sporedne uloge u politici koja je i stvorila izbegličku krizu, ona još ima šanse za osvajanje novog mandata. I biće joj praktično svejedno da li će u Beloj kući da sedi predsednica ili tajkun koga su optuživali za mizoginiju. S belim figurama igraš svoju igru, a reaktivnu politiku prepuštaš drugoj strani.

Pisac i novinar