Dve godine „ruskog Krima”

„Rusija predstavlja jedan od pet najvećih izazova globalnoj bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država”, izjavio je ministar odbrane Ešton Karter, obrazlažući zahtev da američki vojni budžet u 2017. dosegne sumu od čak 582,7 milijardi dolara. Slučajno ili namerno, Karterov zahtev se gotovo poklopio sa drugom godišnjicom ruske aneksije Krima (18. marta 2014).

Šta se to desilo što je navelo američkog zvaničnika da svojevremenog gubitnika u „hladnom ratu” (Sovjetski Savez), sada Rusku Federaciju, pored Kine, Severne Koreje, Irana i terorizma, uvrsti u najveće neprijatelje SAD?

Objašnjenja ima mnogo i sva ukazuju na to da 21. vek ni po čemu neće ličiti na onaj prethodni. Globalni odnosi snaga su se od 26. decembra 1991. godine i rastakanja SSSR-a do danas dramatično promenili. Rusija se svrstala među zemlje sa najbržim ekonomskim razvojem (Briks). Najsavremenija tehnologija nije više u ekskluzivnom posedu najbogatijih država Zapada. Svakodnevni medijski izveštaji jasno govore da danas svako može da proizvede baš sve – od plastične štipaljke do atomske bombe.

U Moskvi su to dobro uočili i krenuli, pre svega, na jačanje oružanih snaga. To je posledično dalo krila i ostalim delovima privrede evroazijskog džina.

Takođe, stiče se utisak da su u Rusiji posle vladavine Borisa Jeljcina shvatili da se Zapad pomalo uspavao u svojoj hladnoratovskoj pobedničkoj euforiji. Iskoristiti nebudnost protivnika nije bilo teško, pogotovo na strateškom planu. A Rusija je taman dobila novog predsednika Vladimira Putina, čoveka spremnog da pomenutu uspavanost iskoristi do maksimuma.

Nekoliko meseci pre toga ponovo je zaratilo u Čečeniji, što je odlučnom akcijom ruske vojske rezultovalo odvajanjem pokrajina južne Osetije i Abhazije od postsovjetske kavkaske republike, pa i otvorenom željom njihovih žitelja da se ponovo stave pod okrilje Moskve. Planeri u Kremlju nisu se zaustavili na tome. Nemir se uvukao i u duše žitelja Moldavije. U tamošnjem Pridnjestrovlju počelo je otvoreno da se govori o otcepljenju i pripajanju Rusiji. Na severu Evrope, u zemljama Baltika, od raspada SSSR-a i sticanja nezavisnosti nikada nisu ni prestali da strahuju od mogućeg povratka pod komandu bivše sovjetske matice. Krim, a potom i rat u oblasti ukrajinskog Donbasa bili su logičan nastavak. Jedino čime je Zapad mogao da odgovori na sve ove događaje bile su – ekonomsko-političke sankcije. Naravno, velikim delom i na sopstvenu štetu.

Kako se ispostavilo, i to je bio ishitren potez. Moskva se u kratkom roku okrenula novim partnerima: Kini i Iranu. Tačnije, upravo onim zemljama koje je Ešton Karter u svom budžetskom zahtevu uvrstio u spisak pet najvećih opasnosti po SAD. Rat u Siriji samo je dodatno ukazao na odlučnost kojom se u Rusiji pristupa novim izazovima. Treba podsetiti i da je onoga dana kada je na pripadnike Islamske države upućen prvi ruski bombarder, ministar odbrane Sergej Šojgu naglasio da intervencija neće trajati duže od 4-5 meseci. Tako se i desilo. Ovo je bio nemali šok za američke analitičare koji su bili ubeđeni da će se Rusija „zaglaviti u Siriji”.

Na žalost nadležnih u Vašingtonu, u celoj ovoj gunguli glavni strateški partner – Evropa – pokazao je, do tada neprimerenu, neodlučnost. Delimično usled opšteg pada standarda i finansijskih problema pojedinih članica i separatističkih tendencija u sopstvenim redovima, ali mnogo više usled nevolja sa kojima je Stari kontinent morao da se suoči nakon naleta pravog cunamija izbeglica iz ratom zahvaćene Sirije, iz Avganistana i drugih azijskih i afričkih zemalja. Dakle, sa prostora na koje su evropske zemlje vekovima polagale tapiju. Ukratko, ne čudi što više od trećine Evropljana, ophrvanih drugim mukama, već sada smatra da je Krim – završena priča.

Sve to je omogućilo Rusiji da se, kao i nekadašnji Sovjetski Savez, ponovo nametne kao nezaobilazni globalni igrač. Povratak imperijalnim ambicijama i granicama postao je jasna i otvorena strategija Moskve. Krim sa vojno-pomorskom bazom u Sevastopolju, bio je važan zbog kontrole Crnog mora, a time i Turske kao najvernijeg američkog saveznika u ovom delu sveta. Rat u Ukrajini, u Donbasu, takođe je praktično rešen. Da li će se vremenom pretočiti u „zamrznuti konflikt” ili će biti pronađeno neko drugo rešenje koje će, nesumnjivo, biti na štetu sadašnjih vlasti u Kijevu, kao da malo koga izvana interesuje.

Svi pozivi zapadnih političara da se Rusija izoluje ili podvrgne još oštrijim sankcijama danas se čine tek kao „pranje ruku” pred sopstvenim biračima. Uostalom, Evropska unija je glatko odbila zahtev ukrajinskog predsednika Petra Porošenka da se Vladimir Putin stavi na „listu nepoželjnih”.

U takvoj atmosferi prolazi i obeležavanje „dvogodišnjice ruskog Krima”.