Slatka smrt

Nikola Lorencin*

Dogodilo se usred grada Beograda ono što izaziva vatromet praskova džojsovskih, epifaničkih slika: čovek ušao u poslastičarnicu, rekao osoblju i mušterijama da uteknu brže-bolje, jer uza se ima bombu kojom hoće da sebe ubije, da raznese svoje telo, ali da druge poštedi – slatke smrti među kolačima, cuker-tortama i vrsnim poslasticama. Dogodilo se to u najčuvenijoj beogradskoj poslastičarnici, nadaleko znanoj slatkoj kući kod Brace Petkovića, po tradiciji i porodičnom umeću odnegovanoj radionici ili domaćoj kolačarnici. Dogodilo se to usred bela dana, tik posle podneva, na mestu veoma prometnom, kako to službeno znaju kazati, između drugih radnji, na pročelju pijace i bučne Takovske. Dogodilo se među mnoštvom koje juri za svojim poslovima i brigama, pa nit haje nit mari za kolač-bombu koja mu je već spravljena.

Bracina poslastičarnica namah je ispražnjena, ljudi su izleteli na ulicu i pobegli, a iz skrovitog dela dućana odjeknula je eksplozija, oni što vole da preteruju rekli su snažna, a oni sa lica mesta umerenije su to opisali kao revolverski pucanj. Tek, čovek s bombom u poslastičarnici održao je reč, bomba ga je raznela, a da pri tom ipak niko od nazočnih nije stradao, niti bio ranjen. Slabić, ili junak naših dana, učinio je svoje. Ili – tuđe? Digao je ruku na sebe.

Za „slatku smrt” obično vele da je to ona smrtna ura koja te trefi kad se najmanje nadaš, u času najvećeg uživanja i zadovoljstva, dakako – telesnih: usred erotskog i seksualnog razmetanja. Dođe smrt po svoje, kao iza leđa, i otme te i od voljene i od života. Ali posle eksplozije i smrti na uglu Takovske, evo još jedne vrste slatke smrti. Dogodila se među vitrinama prepunih kolača, rekli bismo: samoubistvo sa slatkim ukusom. Kao da je junak naših dana (moguće i slabić) želeo da nam kaže (a džojsovska epifanična slika pokaže) kako su putevi do slasti ili gorčine, pa i života i smrti, istovetni i uporedni: pitanje je samo za koji ćemo ugao između ulica zaći, gde ćemo naći utočište i zaklon, ili poslednji ropac i odar. Život, kakvim ga namala ta famozna stvarnost u četvrtastom i sapetom ramu, daleko je od jedrih i bujnih nedara rascvale Zuske sa opituranih slika ’naivaca’ i ’marginalaca’ iz Kovačice, daleko od radosti koja se u slapovima boja preliva sa šarenih pačetvorina Zuzane Vereski, ili one još nestašnije Zuzane, Halupove. Život udari iznenada, pa se čovek opaše bombom i pođe ulicom beogradskom: poput Leopolda Bluma gaca, već ga vidim, Svetogorskom (doskora Ive Lole), ostavio je zdanje Radio Beograda iza sebe, prošao kućerak u kome je obitavao i uza se čuvao svoje studente profesor Raško Dimitrijević, došao do Ateljea 212, zastao i pogledao Ibija kralja i suknjicu Zorana Radmilovića, protrčao uz mračni hodnik sa posmrtnom pločom novinaru Slavku Ćuruviji, bacio pogled na nestalu kafanu „Boka” i pokušao da se seti vonja škembića iz bifea „Brioni”, smeha i zakeranja Alije Aligrudića dok izvoljeva kod konobara i uzvikuje: „Kiše dolaze od Bromfilda!” Stao je ispred apoteke, sačekao da na semaforu zazeleni i prešao Takovsku; da l’ da pođe naviše: tamo je sajdžija, satovi u izlogu, a vreme njegovo ističe. Bolje da pođe ka pijaci, opominju ga satovi, ne može se živeti sa bombom o pojasu, sa buretom baruta namenjenom izvođenju vlastite smrti. Kao da žedan žuri k čaši vode uleteo je među spokojne goste poslastičarnice, biće da se i on sam zbunio – kuda li je to došao, šta će on, sav čemeran i na smrt prepanuo, među kolačima i slatkišima? Kakva će to smrt da bude, s bombom i krempitom, s rojem šrapnela i doboš-tortom? „Bež’te napolje”, uzviknuo je, naredio ili zamolio: „Ja ću se ubiti, imam bombu!”

I nije slagao: njegova je bomba o pasu eksplodirala. Nije zatajila. Bomba koju je u radnju sa slatkišima uneo spolja, iz svoga života, čini se – gorkog i čemernog, onakvog kakvog nam umesi i ispeče neki drugi majstor, najčešće nevidljivi, a prisutan i nepopustljiv veštak da iz rerne života izvuče sagorele i prepečene kolače; nit da ih jedeš, nit da ih baciš. Možda da s plehom još toplih i zadimljenih otpadaka pođeš niz Lole Ribara...

P. S.

Kako je moj dugogodišnji poznanik i ispisnik sa studija Bratislav Bata Petković, vičan dramskom pripovedanju i opisivanju dirljivih dogodovština „iz života”, eto nama, Bato, prilike i neprilike da o slatkoj smrti dumamo. Što kao gledatelji, što kao – učesnici.

*Reditelj