Nišani bez mete, puška bez opaljenog metka

PISAC U TREĆEM LICU
"Da li sam prepoznao šta se sa nama, sa mnom događa", pita se Ginter Gras u ključnom trenutku svoje autobiografije Ljušteći luk (koja se upravo pojavila na srpskom, u izdanju Narodne knjige, u prevodu Zorana S. Cvetkovića). Reč je, pogađate, o danima i mesecima njegove ratne avanture u zloglasnoj tenkovskoj SS-pancir diviziji, "Frundsberg". Epizodi koju je, u vremenu u kome se o svakome skoro sve zna, volšebno prikrivao punih šest decenija.
Pitanje koje svakog čitaoca kopka, da li je i u kojoj meri ovaj pisac kao sedamnaestogodišnji pitomac činio ono što svaki vojnik u ratu mora – da ubija, ne može da ne postavi sebi i sam Gras. "Šta je činio obučeni regrut?... Da li je, kako je to vežbao na kartonskim metama, opalio iz topa na pokretne mete?" Dečak s puškom, kako Gras sebe u tim momentima opisuje u trećem licu, pre svega, želeo je, objašnjava on dalje, da pobegne iz te priče, u neku drugu, obuzet strahom koji mu komanduje bekstvo pri svakom susretu s neprijateljem. "Zbog toga mi je prikladna lako izgovoriva tvrdnja da tokom sedmice kad me je rat čvrsto držao u šaci, nikad nisam preko nišana gledao metu, niti sam tražio mesto gde ću uputiti hitac, nisam opalio nijedan metak, u svakom slučaju, to mi naknadno može poslužiti kao ublažavanje ostalog stida." Kao da je, da bi u to uverio čitaoca, Gras i ispisao sve što čini ovu knjigu.

Grasova sećanja, dakle, umesto samih sukoba daleko češće zaposedaju pozadinski prizori završnice rata, razoreni gradovi, sistem, prizori bekstva o kome govori bez lažnog junačenja, dostojni Petrovićevog kultnog filma Tri.

Rano detinjstvo

U tom haosu, nema smisla, samo sreće, slučajnosti i materijala za potonje romane. Recimo, za Pseće godine, gde Hari Libenau počinje da vodi dnevnik čim postane vojnik... Saznaćemo, usput, i ko je bio inspiracija za lik Oskara Macerata i mnoge druge, sve do Iverka i Hodom raka.

Grasova autobiografija obuhvata rano detinjstvo pre rata, pubertetske avanture u hitlerjugendu i dobrovoljačkoj Radnoj službi Rajha, zarobljeništvo u logoru Bad Ajblingu, u kome se drži sa mladićem Jozefom, koji je "pokušavao da poput kakvog psa tragača pronađe moju izgubljenu dečju veru u srce Isusovo i blagorodnu Majku božju, pri čemu je već tada imao tuce naučenih teoloških trikova": Taj mladić kome se tokom celog romana u povremenim fleševima vraća, postaće, otkriva on u jednom trenutku svojoj zapanjenoj sestri, papa Jozef Racinger, Benedikt 16.

Posle početnog boravka u zarobljeničkom logoru, Gras dobija "uslovnu slobodu" kretanja u britanskoj okupacionoj zoni. Prvo pribežište nalazi u rudniku, Zigfrid I. U koji će kasnije, naravno, smestiti završno poglavlje romana Pseće godine. Samo što se u tom fiktivnom rudniku, umesto rudara, baškare "za izvoz proizvedena strašila": "Kostimirani kao kopije ljudskog društva, odražavali su čovečanstvu radost i patnju i kao roba su imali svoju cenu."

I prvi pokušaj izbavljenja – koje se za Grasa od rane mladosti svodilo na težnju da postane umetnik – završio se neslavno. Umetnička akademija kamo se zaputio bila je zatvorena zbog nedostatka uglja. Postao je kamenorezac i beskrajno uvežbavao ruku u tvrdom kamenu i mermeru, kao što će, deceniju kasnije, to morati da učini i grboliki junak Limenog doboša. Uskoro dobija indeks Državne akademije umetnosti u Diseldorfu, dleto zamenjuje malj, meka glina kamen, a i raspoloženje defetizma smekšava i preobražava se u uvezeni francuski egzistencijalizam, začinjen poezijom Gotfrida Bena i idejama Hajdegera.

Kada prestanu ograničenja kretanja, Grasa njegova "treća glad", umetnost, nepogrešivo vodi u prestonicu, Berlin. Grasova autobiografija završava se opisom prvih književnih pokušaja, poezije, kasnije i romana, ulaskom u književni pokret Grupa 47 i ulaskom na velika vrata u kulturni a potom i politički javni život.

Zanimljivo je da se Ljušteći luk završava baš negde oko 1959, u vreme kad počinje "radnja" Grasove prethodne autobiografske knjige – Pisma 1959-1994, tri i po decenijske prepiske ovog pisca i nobelovca sa Helen Volf. Helen i Kurt Volf bili su Jevreji koji su se, pobegavši početkom tridesetih od nacizma, obreli u Americi, gde su osnovali izdavačku kuću. Posle smrti muža, Helen je nastavila da decenijama sistematski objavljuje dela klasične i moderne nemačke književnosti – od Kafke i Kokoške, do Grasa. U toj prepisci koju je pre nekoliko godina kod nas objavila Narodna knjiga, nazire se, podjednako, intimna i javna biografija Grasa, supruga, oca brojne porodice, i kritički angažovanog intelektualca. U njoj se možda krije i posredni odgovor zašto je Grasovo autobiografsko ispovedanje išlo unazad. Opisi pripadnosti hitlerjugendu i SS pancir-diviziji, očito, morali su da sačekaju odlazak Helen Volf, koja je preminula 1994.

Strah iz zaslepljenosti

Ljušteći luk uz obilje podataka o udelu stvarnih zbivanja i ličnosti u Grasovom delu, može da se tumači i kao svojevrsna autopsihoanaliza (i autoterapija) pisca. Svaki period njegove mladosti karakteriše određena emocija. Tako u detinjstvu i pubertetu dominiraju strah i zaslepljenost (strast za sličicama klasičnih umetničkih dela, i strast prema istorijskom i žanrovskom štivu, pripremaju potonju strast prema oblikovanju te materije, maštom, perom i dletom). I slepilo kojim je kao dečak u Libeku bio obuzet, ne primećujući, kao ni većina vršnjaka, kako u blizini niče zloglasni nacistički logor za pogrom. Ono prerasta u stid kada se u zarobljeničkom logoru pisac suoči sa pravim razmerama nemačkih masovnih zločina nad Jevrejima i drugim nearijevskim narodima.

Grasova lajtmotivska glad koja će obeležiti period kraja rata i zarobljeništva, probudiće analognu strast za kuvanjem. A telesna "glad" pretočiće se u mladalačka osvajanja devojaka, i strast prema okretnim igrama, u iste, osvajačke svrhe. Opisana je i geneza njegove poslednje, ne manje važne strasti, prema pušenju.

Grasova autobiografija toliko liči na njega samog, mrzovoljnog, egoističnoga, odbojna poput animalističkih motiva njegovih crteža, statua i romana, ali i neumoljivo iskrena u razotkrivanju svih čovekovih dovijanja zarad opstanka, da čitalac nijednom ne poželi da je u piščevoj koži, ali se, što ne mora biti paradoksalno, u svakom trenutku, može s njim identifikovati.