Нишани без мете, пушка без опаљеног метка

ПИСАЦ У ТРЕЋЕМ ЛИЦУ
"Да ли сам препознао шта се са нама, са мном догађа", пита се Гинтер Грас у кључном тренутку своје аутобиографије Љуштећи лук (која се управо појавила на српском, у издању Народне књиге, у преводу Зорана С. Цветковића). Реч је, погађате, о данима и месецима његове ратне авантуре у злогласној тенковској СС-панцир дивизији, "Фрундсберг". Епизоди коју је, у времену у коме се о свакоме скоро све зна, волшебно прикривао пуних шест деценија.
Питање које сваког читаоца копка, да ли је и у којој мери овај писац као седамнаестогодишњи питомац чинио оно што сваки војник у рату мора – да убија, не може да не постави себи и сам Грас. "Шта је чинио обучени регрут?... Да ли је, како је то вежбао на картонским метама, опалио из топа на покретне мете?" Дечак с пушком, како Грас себе у тим моментима описује у трећем лицу, пре свега, желео је, објашњава он даље, да побегне из те приче, у неку другу, обузет страхом који му командује бекство при сваком сусрету с непријатељем. "Због тога ми је прикладна лако изговорива тврдња да током седмице кад ме је рат чврсто држао у шаци, никад нисам преко нишана гледао мету, нити сам тражио место где ћу упутити хитац, нисам опалио ниједан метак, у сваком случају, то ми накнадно може послужити као ублажавање осталог стида." Као да је, да би у то уверио читаоца, Грас и исписао све што чини ову књигу.

Грасова сећања, дакле, уместо самих сукоба далеко чешће запоседају позадински призори завршнице рата, разорени градови, систем, призори бекства о коме говори без лажног јуначења, достојни Петровићевог култног филма Три.

Рано детињство

У том хаосу, нема смисла, само среће, случајности и материјала за потоње романе. Рецимо, за Псеће године, где Хари Либенау почиње да води дневник чим постане војник... Сазнаћемо, успут, и ко је био инспирација за лик Оскара Мацерата и многе друге, све до Иверка и Ходом рака.

Грасова аутобиографија обухвата рано детињство пре рата, пубертетске авантуре у хитлерјугенду и добровољачкој Радној служби Рајха, заробљеништво у логору Бад Ајблингу, у коме се држи са младићем Јозефом, који је "покушавао да попут каквог пса трагача пронађе моју изгубљену дечју веру у срце Исусово и благородну Мајку божју, при чему је већ тада имао туце научених теолошких трикова": Тај младић коме се током целог романа у повременим флешевима враћа, постаће, открива он у једном тренутку својој запањеној сестри, папа Јозеф Рацингер, Бенедикт 16.

После почетног боравка у заробљеничком логору, Грас добија "условну слободу" кретања у британској окупационој зони. Прво прибежиште налази у руднику, Зигфрид I. У који ће касније, наравно, сместити завршно поглавље романа Псеће године. Само што се у том фиктивном руднику, уместо рудара, башкаре "за извоз произведена страшила": "Костимирани као копије људског друштва, одражавали су човечанству радост и патњу и као роба су имали своју цену."

И први покушај избављења – које се за Граса од ране младости сводило на тежњу да постане уметник – завршио се неславно. Уметничка академија камо се запутио била је затворена због недостатка угља. Постао је каменорезац и бескрајно увежбавао руку у тврдом камену и мермеру, као што ће, деценију касније, то морати да учини и грболики јунак Лименог добоша. Ускоро добија индекс Државне академије уметности у Диселдорфу, длето замењује маљ, мека глина камен, а и расположење дефетизма смекшава и преображава се у увезени француски егзистенцијализам, зачињен поезијом Готфрида Бена и идејама Хајдегера.

Када престану ограничења кретања, Граса његова "трећа глад", уметност, непогрешиво води у престоницу, Берлин. Грасова аутобиографија завршава се описом првих књижевних покушаја, поезије, касније и романа, уласком у књижевни покрет Група 47 и уласком на велика врата у културни а потом и политички јавни живот.

Занимљиво је да се Љуштећи лук завршава баш негде око 1959, у време кад почиње "радња" Грасове претходне аутобиографске књиге – Писма 1959-1994, три и по деценијске преписке овог писца и нобеловца са Хелен Волф. Хелен и Курт Волф били су Јевреји који су се, побегавши почетком тридесетих од нацизма, обрели у Америци, где су основали издавачку кућу. После смрти мужа, Хелен је наставила да деценијама систематски објављује дела класичне и модерне немачке књижевности – од Кафке и Кокошке, до Граса. У тој преписци коју је пре неколико година код нас објавила Народна књига, назире се, подједнако, интимна и јавна биографија Граса, супруга, оца бројне породице, и критички ангажованог интелектуалца. У њој се можда крије и посредни одговор зашто је Грасово аутобиографско исповедање ишло уназад. Описи припадности хитлерјугенду и СС панцир-дивизији, очито, морали су да сачекају одлазак Хелен Волф, која је преминула 1994.

Страх из заслепљености

Љуштећи лук уз обиље података о уделу стварних збивања и личности у Грасовом делу, може да се тумачи и као својеврсна аутопсихоанализа (и аутотерапија) писца. Сваки период његове младости карактерише одређена емоција. Тако у детињству и пубертету доминирају страх и заслепљеност (страст за сличицама класичних уметничких дела, и страст према историјском и жанровском штиву, припремају потоњу страст према обликовању те материје, маштом, пером и длетом). И слепило којим је као дечак у Либеку био обузет, не примећујући, као ни већина вршњака, како у близини ниче злогласни нацистички логор за погром. Оно прераста у стид када се у заробљеничком логору писац суочи са правим размерама немачких масовних злочина над Јеврејима и другим неаријевским народима.

Грасова лајтмотивска глад која ће обележити период краја рата и заробљеништва, пробудиће аналогну страст за кувањем. А телесна "глад" преточиће се у младалачка освајања девојака, и страст према окретним играма, у исте, освајачке сврхе. Описана је и генеза његове последње, не мање важне страсти, према пушењу.

Грасова аутобиографија толико личи на њега самог, мрзовољног, егоистичнога, одбојна попут анималистичких мотива његових цртежа, статуа и романа, али и неумољиво искрена у разоткривању свих човекових довијања зарад опстанка, да читалац ниједном не пожели да је у пишчевој кожи, али се, што не мора бити парадоксално, у сваком тренутку, може с њим идентификовати.