Kad je Amerikancima stvarno žao

Potpredsednik SAD Džo Bajden kazao je da žali zbog civilnih žrtava tokom intervencije NATO-a 1999. i ratova iz devedesetih, što je u velikoj meri iznenadilo javnost u Srbiji koja nije navikla da je bilo ko zbog bilo čega žali, a posebno ne velike sile koje se retko izvinjavaju drugim državama i narodima.

Ovde treba primetiti da je Bajden u telefonskom razgovoru sa Aleksandrom Vučićem, kao i u saopštenju na sajtu Bele kuće, izrazio reči žaljenja, što nije isto kao i formalno nacionalno izvinjenje kakvo SAD, čak ni pod veoma liberalnim predsednikom Barakom Obamom, nikada nisu ponudile za, na primer, Vijetnam ili Irak.

Obama je pre nekoliko dana priznao da je „bilo incidenata” u Argentini, gde je pre 40 godina zavedena diktatura koja je uz pomoć Vašingtona pobila 30.000 ljudi, ali je o tadašnjoj Argentini samo eufemistički govorio kao o „demokratiji koja nije bila na nivou ideala za koje se SAD bore”. Izostalo je njegovo jasno i glasno izvinjenje poput onog koje je uputio Lekarima bez granicama kada je pre nekoliko meseci Pentagon granatirao njihovu bolnicu u Kunduzu u Avganistanu ubivši 22 lekara i pacijenta.

Vođama velikih sila teško je da prevale preko usta da im je žao za politiku njihovih država u prošlosti jer bi to izmenilo način na koje te sile vide sebe i svoju ulogu u svetu. Ako bi Obama priznao da je Vašington pogrešio što je pomagao represivnim režima u Latinskoj Americi, morao bi da odgovori zašto ih onda podržava i danas, na primer, u Saudijskoj Arabiji.

Lakše je izraziti žaljenje nego izviniti se, zbog čega je šef Dauning strita Dejvid Kameron Indijcima ponudio samo žaljenje zbog činjenice da je kolonijalna britanska vojska izvršila masakr u Amricaru u Indiji kada je 1919. pobila 400 ljudi, od čega 41 dete. Bivši britanski premijer Toni Bler u nedavnom intervjuu Faridu Zakariji izjavio je da mu je žao zbog „grešaka u Iraku”, ali da se neće izviniti zbog svrgavanja Sadama Huseina. I Obama je mnogo puta kritikovao ofanzivu na Bagdad, ali nikada se nije izvinio Iračanima. Slično, u intervjuu „Atlantiku” pre nekoliko dana istakao je da je zapadna intervencija u Libiji bila greška, ali je izostavio izvinjenje Libijcima za haos koji je ostao posle svrgavanja Muamera Gadafija. Hilari Klinton, koja je bila jedna od najodgovornijih za akciju u Libiji, takođe nije htela da se ogradi od katastrofe posle promene režima, a opravdanje za to je pronašla u paraleli sa nacističkom Nemačkom: „Bilo bi dobro da je neko ubio Hitlera, zar ne”? zapitala se bivša državna sekretarka.

Nekadašnji ministar odbrane SAD Robert Maknamara istakao je da su Amerikanci „strašno, strašno pogrešili” u Vijetnamu, ali tek pošto odavno nije bio na funkciji. Dokumentarac u kojem je to priznao zvao se „Magla rata”, što je termin koji državnici i generali često koriste da bi opisali da je situacija u ratu često složena, zbunjujuća i da je mnogo nepoznanica pa da time opravdavaju greške i masovna ubistva civila. Upravo je zato mnogim narodima i dalje stalo da čuju reči izvinjenja – da se patnja kroz koju su prošli ne bi pripisala „magli rata” već izričitoj krivici imperija.

Zbog toga je Južna Koreja decenijama čekala na formalno izvinjenje Tokija, koje je nedavno i dobila kada se japanski premijer Šinzo Abe zvanično izvinio Seulu zbog „žena za utehu”, odnosno žena koje je Japan, kao okupaciona sila tokom Drugog svetskog rata, prisiljavao da rade u javnim kućama.  Japanci su mislili da su platili sve račune kada su Južnoj Koreji šezdesetih dali novčanu pomoć i pozajmice (800.000.000 dolara), ali je Seul insistirao na formalnom pokajanju i kompenzacijama za sve preživele žrtve, što je pre izvesnog vremena konačno i dobio. U odsustvu međunarodne pravde i bilo kakve šanse da najveće sile odgovaraju za nepočinstva, ova verbalna priznanja još su jedino čemu se svet može nadati i što bi Vijetnamci voleli da čuju od Obame kada im u maju dođe u posetu.

Neke druge imperije, odnosno njihove pravne naslednice, nikada nisu priznale svoje zločine. Turska ne samo da se nije izvinila zbog osmanskog genocida nad Jermenima, već uopšte ne vidi u čemu se sastoji greh nekadašnjeg carstva. Britanci se nikada nisu izvinili zbog kolonijalizma.

Osim izvinjenja, kakvo je Australija formalno uputila Aboridžinima, kajanje se pokazuje i gestovima poput klečanja Vilija Branta u varšavskom getu, ali i plaćanja odštete kakvu su Britanci pre tri godine ponudili žrtvama torture pedesetih godina u Keniji pod britanskom vlašću. Bio je to prvi put da je London priznao da je vršio torturu, što ranije nikada nije uradio, kao što nije odobravao novčanu odštetu.

Može li se onda zamisliti da će se SAD za 60 godina izviniti za mučenja u Gvantanamu? Hoće li potomci mučenih i utamničenih koji su robijali bez dokazane krivice ikada dobiti reparacije? Španiji je trebalo nekoliko vekova da se izvini Sefardima zbog isterivanja sa Iberijskog poluostrva i da njihovim potomcima nedavno ponudi špansko državljanstvo (nije, međutim, isto učinila i prema naslednicima istovremeno proteranih muslimana).

Izgleda da je mnogo lakše izviniti se zbog zločina u sopstvenoj državi nego u svetu. Afroamerikanci su zbog ropstva i segregacije od Kongresa 2009. zvanično čuli: mea kulpa. Istina, to nije značilo i pravo na obeštećenje. Ranije se Ronald Regan zvanično izvinio zbog toga što su SAD za vreme Drugog svetskog rata internirale u kampove građane japanskog porekla. Kalifornija je učinila isto zbog  diskriminatornih zakona prema kineskim migrantima u 19. veku. Jedno od retkih izvinjenja koje je uputila nekadašnja imperija u kojoj sunce nikada nije zalazilo bilo je i ono iz 2010. Severnoj Irskoj zbog masakra nad civilima na „krvavu nedelju” 1972. 
----------------------------------------------------

Najpoznatija nacionalna izvinjenja

Nemačka 
Vili Brant na kolenima u varšavskom getu

Australija 
Mea kulpa Aboridžinima

Japan 
Pokajanje zbog „žena za utehu”

Španija 
Poziv potomcima Sefarda da se vrate u zemlju

Velika Britanija
Reparacije za žrtve torture u Keniji
Žaljenje Dejvida Kamerona zbog Amricara
Izvinjenje zbog „krvave nedelje” u Severnoj Irskoj

SAD 
Izvinjenje Lekarima bez granica zbog Kunduza
Izvinjenje Afroamerikancima zbog ropstva i segregacije
Izvinjenje građanima japanskog porekla zbog interniranja