Кад је Американцима стварно жао

Потпредседник САД Џо Бајден казао је да жали због цивилних жртава током интервенције НАТО-а 1999. и ратова из деведесетих, што је у великој мери изненадило јавност у Србији која није навикла да је било ко због било чега жали, а посебно не велике силе које се ретко извињавају другим државама и народима.

Овде треба приметити да је Бајден у телефонском разговору са Александром Вучићем, као и у саопштењу на сајту Беле куће, изразио речи жаљења, што није исто као и формално национално извињење какво САД, чак ни под веома либералним председником Бараком Обамом, никада нису понудиле за, на пример, Вијетнам или Ирак.

Обама је пре неколико дана признао да је „било инцидената” у Аргентини, где је пре 40 година заведена диктатура која је уз помоћ Вашингтона побила 30.000 људи, али је о тадашњој Аргентини само еуфемистички говорио као о „демократији која није била на нивоу идеала за које се САД боре”. Изостало је његово јасно и гласно извињење попут оног које је упутио Лекарима без границама када је пре неколико месеци Пентагон гранатирао њихову болницу у Кундузу у Авганистану убивши 22 лекара и пацијента.

Вођама великих сила тешко је да превале преко уста да им је жао за политику њихових држава у прошлости јер би то изменило начин на које те силе виде себе и своју улогу у свету. Ако би Обама признао да је Вашингтон погрешио што је помагао репресивним режима у Латинској Америци, морао би да одговори зашто их онда подржава и данас, на пример, у Саудијској Арабији.

Лакше је изразити жаљење него извинити се, због чега је шеф Даунинг стрита Дејвид Камерон Индијцима понудио само жаљење због чињенице да је колонијална британска војска извршила масакр у Амрицару у Индији када је 1919. побила 400 људи, од чега 41 дете. Бивши британски премијер Тони Блер у недавном интервјуу Фариду Закарији изјавио је да му је жао због „грешака у Ираку”, али да се неће извинити због свргавања Садама Хусеина. И Обама је много пута критиковао офанзиву на Багдад, али никада се није извинио Ирачанима. Слично, у интервјуу „Атлантику” пре неколико дана истакао је да је западна интервенција у Либији била грешка, али је изоставио извињење Либијцима за хаос који је остао после свргавања Муамера Гадафија. Хилари Клинтон, која је била једна од најодговорнијих за акцију у Либији, такође није хтела да се огради од катастрофе после промене режима, а оправдање за то је пронашла у паралели са нацистичком Немачком: „Било би добро да је неко убио Хитлера, зар не”? запитала се бивша државна секретарка.

Некадашњи министар одбране САД Роберт Макнамара истакао је да су Американци „страшно, страшно погрешили” у Вијетнаму, али тек пошто одавно није био на функцији. Документарац у којем је то признао звао се „Магла рата”, што је термин који државници и генерали често користе да би описали да је ситуација у рату често сложена, збуњујућа и да је много непознаница па да тиме оправдавају грешке и масовна убиства цивила. Управо је зато многим народима и даље стало да чују речи извињења – да се патња кроз коју су прошли не би приписала „магли рата” већ изричитој кривици империја.

Због тога је Јужна Кореја деценијама чекала на формално извињење Токија, које је недавно и добила када се јапански премијер Шинзо Абе званично извинио Сеулу због „жена за утеху”, односно жена које је Јапан, као окупациона сила током Другог светског рата, присиљавао да раде у јавним кућама.  Јапанци су мислили да су платили све рачуне када су Јужној Кореји шездесетих дали новчану помоћ и позајмице (800.000.000 долара), али је Сеул инсистирао на формалном покајању и компензацијама за све преживеле жртве, што је пре извесног времена коначно и добио. У одсуству међународне правде и било какве шансе да највеће силе одговарају за непочинства, ова вербална признања још су једино чему се свет може надати и што би Вијетнамци волели да чују од Обаме када им у мају дође у посету.

Неке друге империје, односно њихове правне наследнице, никада нису признале своје злочине. Турска не само да се није извинила због османског геноцида над Јерменима, већ уопште не види у чему се састоји грех некадашњег царства. Британци се никада нису извинили због колонијализма.

Осим извињења, какво је Аустралија формално упутила Абориџинима, кајање се показује и гестовима попут клечања Вилија Бранта у варшавском гету, али и плаћања одштете какву су Британци пре три године понудили жртвама тортуре педесетих година у Кенији под британском влашћу. Био је то први пут да је Лондон признао да је вршио тортуру, што раније никада није урадио, као што није одобравао новчану одштету.

Може ли се онда замислити да ће се САД за 60 година извинити за мучења у Гвантанаму? Хоће ли потомци мучених и утамничених који су робијали без доказане кривице икада добити репарације? Шпанији је требало неколико векова да се извини Сефардима због истеривања са Иберијског полуострва и да њиховим потомцима недавно понуди шпанско држављанство (није, међутим, исто учинила и према наследницима истовремено протераних муслимана).

Изгледа да је много лакше извинити се због злочина у сопственој држави него у свету. Афроамериканци су због ропства и сегрегације од Конгреса 2009. званично чули: меа кулпа. Истина, то није значило и право на обештећење. Раније се Роналд Реган званично извинио због тога што су САД за време Другог светског рата интернирале у кампове грађане јапанског порекла. Калифорнија је учинила исто због  дискриминаторних закона према кинеским мигрантима у 19. веку. Једно од ретких извињења које је упутила некадашња империја у којој сунце никада није залазило било је и оно из 2010. Северној Ирској због масакра над цивилима на „крваву недељу” 1972. 
----------------------------------------------------

Најпознатија национална извињења

Немачка 
Вили Брант на коленима у варшавском гету

Аустралија 
Меа кулпа Абориџинима

Јапан 
Покајање због „жена за утеху”

Шпанија 
Позив потомцима Сефарда да се врате у земљу

Велика Британија
Репарације за жртве тортуре у Кенији
Жаљење Дејвида Камерона због Амрицара
Извињење због „крваве недеље” у Северној Ирској

САД 
Извињење Лекарима без граница због Кундуза
Извињење Афроамериканцима због ропства и сегрегације
Извињење грађанима јапанског порекла због интернирања