Hitler bi prekršio dogovor od 25. marta

Kako bi izgledala katolička Srbija bez Svetog Save, renesansna srpska despotovina dugovečnog Stefana Lazarevića, šta bi se desilo bez srpskih ustanaka, ili da je poživeo knez Mihailo, ili da je Srbija postala republika 1903. ili da nije bilo Prvog svetskog rata, da je Ljotić vladao umesto Tita, da smo pobedili NATO, da je Zoran Đinđić preživeo 2003. godinu...

Na sva ova pitanja pokušali su da odgovore istoričari Predrag J. Marković i Čedomir Antić u knjizi „Alternativna istorija Srbije”, sačinjenoj od poglavlja u kojima su iz specifičnog ugla obrađeni najvažniji događaji i ličnosti iz prošlosti – od najgorih i najcrnjih mogućnosti, do onih najpovoljnijih po našu zemlju.

Delo koje spada u žanr sve popularnije „kontrafaktualne” istorije obuhvata čitav milenijum – od Rastka Nemanjića do Zorana Đinđića, uz dodatak jedne celine koja se bavi potencijalnim scenarijom za našu zemlju u 2115. godini. Uz pitanje: „A šta da se dogodilo drugačije”, autori su za neke od povesnih prekretnica ponudili nekoliko mogućih verzija, pa tako postoje opcije raspleta događaja u slučaju da je Aleksandar Ranković centralizovao drugu Jugoslaviju, ali i da je Srbija ostala pod liberalima i posle početka sedamdesetih godina 20. veka.

U „Alternativnu istoriju”, čiji je izdavač magazin „Nedeljnik”, uvršćeno je i pitanje šta bi se zbilo bez prevrata 27. marta 1941, čija se 75. godišnjica upravo navršava, sa tri potencijalna odgovora Predraga Markovića. Pod najpovoljnijim razvojem on podrazumeva stanje u kojem bi knez Pavle uspeo da umiri Britance, nezadovoljne zbog Trojnog pakta. Bez obzira na trzavice, naročito prilikom slabljenja Osovine 1944. zemlja bi relativno uspešno izašla iz ratnih godina, uz očuvano srpsko-hrvatsko jedinstvo.

Najzad, 1981. Jugoslavija bi sa Grčkom bila primljena u EU, a početkom 2015. Hrvati i Slovenci možda bi mirno izašli iz zajedničke zemlje, izjašnjavajući se o tome na referendumu.

Po drugom scenariju Hitler bi prekršio dogovor od 25. marta 1941, tražio prolaz nemačkih trupa kroz Jugoslaviju i da ona šalje vojsku na Istočni front. U zemlji bi bio vođen i građanski rat anglofilskih četnika i komunista bliskih SSSR-u, koji bi pobedili i uveli diktaturu kao u Albaniji. Država bi se raspala 1990, sa raspadom istočnog bloka, što ne bi proteklo bez sukoba, u kojima bi srpski živalj van Srbije bio progonjen. U Srbiji bi vlast preuzeli „fundamentalni nacionalisti”, koje bi podržao „deo konzervativne američke administracije”.

Treći i najgori rasplet 27. marta 1942. podrazumevao bi da Nemci 1942. organizuju državni udar i na vlast u zemlji dovedu koaliciju Dimitrija Ljotića i Ante Pavelića. Pobune bi poveli komunisti i kraljevski oficiri s Dražom Mihailovićem na čelu, ali bi se pobunjenici sukobljavali među sobom i sarađivali sa ustašama i ljotićevcima. Nastalo bi rasulo, a Zapadna Srbija i Crna Gora bile bi neka vrsta slobodne teritorije. U leto 1944. Crvena armija bi zbrisala Pavelića i Ljotića, a na vlast bi došli makedonski i albanski komunisti na čelu sa Lazarom Koliševskim i Edvardom Kardeljem. Pokolji Srba i Hrvata desili bi se u Bosni zbog muslimanskog „revanša” za prethodni teror, a stradali bi i Srbi na Kosovu.

Represalije bi podržala i pomogla i Crvena armija. Teror bi sa manjim ili većim intenzitetom potrajao do raspada 1989, a u Srbiji bi potom nastao građanski rat poput onih u Africi, gde bi se borili svi protiv svih, uključujući i „komunističku Narodnooslobodilačku armiju” koja bi kontrolisala Niš i „neoljotićevsku Legiju Svetog Nikolaja”, mahom u Zapadnoj Srbiji.

– Beograd je pod kontrolom međunarodnih mirovnih snaga, centar špijunaže i trgovine drogom i belim robljem, nešto poput Prištine u našoj stvarnosti, uz šarm Sajgona šezdesetih – zaokružuje ovo poglavlje Predrag Marković.