Svetlosti i senke lisabonske palate

Kada je u leto 1992. godine stigao u Portugaliju sa namerom da sa kolegom Aleksandrom Rafajlovićem nekoliko meseci pravi portrete turista, slikar Branislav Mihajlović znao je za fudbalski klub „Benfika” i još dve reči portugalskog jezika. Meštani su dvojici slikara rekli da će im taj posao najbolje ići u Algarveu, jer tamo ima najviše turista. Mladi umetnici nisu znali da  je Algarve i grad i naziv regije. Kada je na stanici tražio autobusku kartu za Algarve, službenica ga je pitala gde tačno želi da ide, imajući u vidu celu regiju. Branisav je mislio na grad i rekao – u centar!

Portertisao je turiste, posao je lepo išao. U novembru se vratio u Beograd. Novembar, Beograd, 1992... Portugalija je iz te perspektive izgledala daleko privlačnije i nije trebalo mnogo razmišljanja da se vrati u ovu zemlju.

Branislav Mihajlović (1961), diplomirao je i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a u Lisabonu živi već 24 godine. Njegova najnovija izložba otvorena je u Narodnom muzeju, smeštenom u kraljevskom dvorcu Ažuda u Lisabonu. Palata Ažuda, u kojoj su pored Narodnog muzeja, smešteni i Institut muzeologije i Ministarstvo kulture, pravljena je od kraja 18. do kraja 19. veka. Bila je to palata u kojoj su živeli poslednji portugalski kraljevi.

Branislav Mihajlović je do sada izlagao samostalno više od pedeset puta i učestvovao na stotinak grupnih izložbi u gradskim muzejima, fondacijama, ili kulturnim centrima, ali nikada u Narodnom muzeju. Retkost je da nacionalni muzej priredi izložbu nekom savremenom umetniku.

Izložba  predstavlja istoriju palate kroz tridesetak slika enterijera, sala, objekata, stolica, stolova, prozora. Palata je otvorena za turiste, a izložba se nalazi na kraju ture obilaska muzeja.

Priča o sliaknju palate počinje još mnogo ranije, kada je Bransilav Mihajović počeo da pravi slike sa motivima praznih dvorana 2007/2008. godine. Taj ciklus nazvan je „Čekaonice”.

– Prve slike bile su čekaonice bolnica, železničkih stanica, aerodroma, spavaonice kasarni, trpezarije i školske zgrade – arhetipski javni prostori koji treba da izazovu sećanja iz detinjstva, iz kolektivno nesvesnog. Uvek prazni, nikada sa ljudima. Pošto živim ovde, pomislio sam da će Portugalci da odreaguju na kraljevske dvorce, na svoje palate. Iz početka sam se trudio da ti prostori budu arhetipski, ne specifikovani. Hodnik, bilo koji hodnik, bilo koji prozor. Izgleda da prepoznatljivost, ili neprepoznatljivost, nije od značaja; ono što je bitno je praznina. Ispražnjenost je ono što stvara misteriju, ono što budi energiju. Kao da naša mašta ne dopušta da slika ostane prazna i sama je dopunjava, kaže Branislav Mihajlović.

Vođen ambiciojom da  napravi portret palate kao istorijskog spomenika, arhitektonske celine, ali i živog organizma muzeja gde svakodnevno stotine ljudi ulazi, otišao je u podrume i depoe muzeja gde je, kako kaže, našao najlepše motive za slike i napravio možda najlepše fotografije.

„Zanimalo me kako izgledaju ostave, radionice gde radi i stotinak ljudi, gde popravljaju nameštaj, restauriraju slike, ali sam shvatio da to ne bi bilo zanimljivo za posetioce jer oni to ne vide. To sam samo ja video, za to znaju radnici u muzeju i u tom smislu bi ostalima bilo nerazumljivo. Na izložbi sam ipak ostavio tri slike kao začin ostatku”, kaže slikar.

Izložba se zove „Momenti svetla u palati”, ali Branislav kaže da su njega ipak najviše privlačile senke i polusenke. Želja da posmatrač, dok gleda sliku, može da unese neki lični doživljaj, lični sadržaj.

Priprema izložbe u palati Ažuda trajala je oko dve i po godine. U međuvremenu, otvorena je još jedna samostalna izložba našeg umetnika u „Kazino Eštoril galeriji” u Lisabonu. Nazvana je „Putevi”, a čine je veliki formati sa aplikacijama, slike na otvorenim knjigama, olovni listići na oksidranoj plakatnoj foliji...

U poređenju sa Srbijom, produkcija u Portugaliji je intenzivnija i idejno dinamičnija – smatra Branislav Mihajlović. Ovaj umetnik ima i po tri izložbe godišnje. Portugalija je zemlja koja nema previše novca, pa u poređenju sa Bečom ili Parizom ne dostiže do najreprezentativnijih izložbi, ali kako kaže naš sagovornik, ponuda je kvalitetna i raznovrsna, što je i neophodno s obzirom da velikom broju turista ipak teba ponuditi dobre sadržaje.

Izložbu Branislava Mihajlovića  je otvorio direktor muzeja Žoze Alberto Ribeiro, u prisutvu ministra kulture Portugala Žoao Soaresa, direktorke agencije za zaštitu kulturnog nasleđa Paule Silve i ambasadora Srbije u Lisabonu, Olivera Antića.