Privatizacija samo povećava siromaštvo

Mrvice koje padaju sa stola, za kojim sede najbogatiji članovi ekonomije, a koje dobijaju niži slojevi društva, dovoljna su garancija da će se privreda kretati u dobrom pravcu. Ovako, prema viđenju Bože Draškovića iz Instituta ekonomskih nauka, pojednostavljeno izgleda dominantan neoliberalni teorijski model, koji je, kako kaže, duboko pogrešan.

Kako je istakao učestvujući na okruglom stolu „Da li je javni sektor preglomazan”, koji su organizovali Fondacija „Fridrih Ebert” i Savez samostalnih sindikata Srbije, u našoj zemlji polazi se od pogrešne pretpostavke da će privatizacija svega i svačega dovesti do povećanja ukupne efikasnosti.

– Privatizacija povećava efikasnost poslovanja firme, ali ostavlja po strani problem raspodele društvenog bogatstva i kao negativan efekat koji obično ima povećanje stope siromaštva – rekao je Drašković i dodao da u Srbiji vlada teorijsko slepilo.

To je pogrešno i sve treba preispitivati, pa čak i moje levičarske stavove, kazao je Drašković.

– Ako se u kući pojavio miš, ne možemo zapaliti celu kuću da bismo se rešili miša. Moramo poboljšati upravljanje u javnim preduzećima. Tačno je da privatizacijom firme postaju efikasnije, ali strani vlasnici pre svega, nakon preuzimanja izvrše pritisak na cene. Pre nego što su privatizovane cementare, cement je bio 50 odsto jeftiniji nego danas. Takođe, strani vlasnici smanjuju zarade i broj zaposlenih, raubuju resurse, a dobit izvlače u inostranstvo – istakao je Drašković.

On je dodao da ne tvrdi da je aktuelni model poslovanja firmi u državnom vlasništvu dobar, jer sa smenom vlasti na čelo javnih preduzeća dolaze politički kadrovi i zapošljavaju nove ljude.

– Umesto nevidljive ruke tržišta, o kojoj je govorio Adam Smit, mi ovako imamo skrivenu ruku politike i političku podelu karata – smatra Drašković.

Kako kaže, dobar način upravljanja moguće je postići i kad je firma u državnom vlasništvu. „Telenor” je primer za to. Samo cena usluga ne treba da bude socijalna, nego mora da zadovolji i potrebe kompanije za novim investicijama kako se ne bi urušila vrednost preduzeća.

– Mi smo malo pomešali vremena i prostore. Javna preduzeća ne treba prodavati dok ne dostignu nivo razvoja kakav je imala Engleska kad je ušla u privatizaciju – poručio je Drašković.

Prema oceni Gorana Nikolića, iz Instituta za evropske studije, pogrešna je i mantra koju ponavljaju domaći ekonomisti da je javni sektor preglomazan. Jer, na 100 stanovnika dolazi sedam zaposlenih u javnom sektoru, što je niže od evropskog proseka. Ukoliko bi se sprovelo dogovoreno smanjenje broja zaposlenih, na koje se Srbija, kako kaže, zaklela MMF-u, to bi značajno uticalo na kvalitet usluga.

– To bi značilo da bi do 2018. godine na sto stanovnika dolazilo šest zaposlenih u javnom sektoru, što je relativno najmanji broj državnih činovnika u ovom delu Evrope. Ne možemo zbog fiskalne konsolidacije da do te mere ugrozimo srednji sloj stanovništva – kaže Goran Nikolić.

On dodaje da se nada da se zbog inertnosti vlasti toliko smanjenje broja zaposlenih neće dogoditi. Dosadašnja praksa je pokazala da je broj zaposlenih u državnoj upravi smanjivan uglavnom kroz penzionisanja, što je prema Nikolićevoj oceni dobra stvar.

Ivan Nikolić, saradnik Ekonomskog instituta, kaže i da izjave ekonomista da je srpsko zdravstvo preveliki trošak za javne finansije takođe nisu tačne. Kako je izračunao, trošak po stanovniku u Srbiji iznosi 475 dolara, dok je u Sloveniji taj iznos 3,5 puta veći, a u Hrvatskoj dvostruko veći.