Gran pri za „Aleksandriju”

Aranđelovac – Međunarodni bijenale umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu dobio je novog favorita. Internacionalni žiri je vajaru iz Aranđelovca Vladanu Martinoviću dodelio najviše priznanje te ugledne likovne manifestacije –,,Gran pri” za skulpturu ,,Aleksandrija u mom srcu”.

 Poznat široj likovnoj javnosti po perfekciji u tretiranju kamena, koji za njega nema više tajni, on je ovog puta svoj višedecenijski rad sublimirao u malom formatu (10 x 10 cm), kako su već propozicije nalagale. Budući da je prepoznatljiv po galerijskim i velikim formatima u kamenu, koji zahtevaju konstruisanje, projektovanje, odmeravanje, strpljiv i dugotrajan rad, minijatura je zahtevala izvesnu minucioznost i drugačiji odnos u poimanju male skulpture kao takve.

– Mali format je igra i zato mi je ova izložba jako draga. To se radi bez opterećenja. Napraviš ili ne napraviš. To je kao haiku poezija. Za mene je to ne stvar dimenzije, nego stvar intime. To je čista emocija. Nekad pogodim, nekad ne pogodim. A kod velikog formata se trudim da uradim nešto, da to nešto znači, da sadrži likovne elemente.

Uostalom, šta su to dimenzije? Ne mora da znači da je nešto bolje, ako je većih dimenzija. To što sam se ja opredelio za velike formate ili galerijske, to je bio sticaj okolnosti. Ovo što radim poslednjih 15 godina stvar je inercije. Mene nikada nisu zvali da pravim plakete. Veliki format je više disciplina nego opredeljenje. Ako dobro skočiš u dalj, nema veze što si dobar trkač. Svi te zovu samo da skačeš. A ti bi, možda, bio dobar i kao trkač. Tako da nemam taj odnos da radim minijaturnu skulpturu. Monumentalnost uopšte nije vezana za dimenzije – kategoričan je Martinović.

Laici, a često i umetnici, postavljaju pitanje da li se na malom formatu mogu preneti estetske vrednosti, neophodne za velika dela, a da ne postanu skice.

– Meni nije nejasna ta razlika. Mali format ne znači uveličavanje i prevođenje u materijal, dok skica najčešće znači. Zašto bih ja u mali format prenosio neke ideje i likovne vrednosti velikog formata? Onda bih ja pravio inverziju – veliki komad bi bio skica za minijaturu. Skica je stvarno polazište za drugu skulpturu i ona je najčešće nedorađena. Njoj prilazim na način kako i šta. Minijatura ostaje završena. Od nje nema dalje – kaže vajar.

Izložba minijatura u Gornjem Milanovcu, jedna od najboljih koja se organizuje u Srbiji, trajaće koliko će trajati. Na otvaranju 16. aprila, kada će biti uručene i ostale ravnopravne nagrade za slikarstvo, crtež, grafiku, skulpturu, fotografiju, primenjenu umetnost i multimedijalni izraz, biće, po običaju, veliki broj posetilaca. Šta posle? I pored mnoštva dela iz poslednjih četvrt veka i više od hiljadu radova iz pedesetak zemalja sveta, nema posle ni ko, ni gde to da gleda. Isto kao što u Aranđelovcu nema ko da vidi jedinstvenu kolekciju keramike sa ,,Sveta keramike“ ili izložbu terakote u Kikindi. Ostaju samo brojke u depoima i ,,rezervna vojska“, koja se nakratko aktivira u posebnim slučajevima, što je paradigma stanja u našoj kulturi.

– Kulturnom politikom treba da se bave vlasti, a ne umetnici. Ali, državu interesuju neke druge vrednosti. Kultura ne. Pošto sam mnogo putovao i bio na desetine simpozijuma širom sveta, iza kojih su stajale države i visoki budžeti, a i dobri honorari, imao sam utisak da radim nešto važno. Tamo sam bio ime i prezime. U Nemačkoj sam bio gospodin umetnik, u Indiji sam držao master klasu, u Egiptu takođe. Tamo sam se osećao kao neki umetnik, kao vajar. Ovde ne. Skulptura koju sam napravio na simpozijumu ,,Beli venčac“ u Aranđelovcu je slomljena. Nalazi se u nekakvoj kamenorezačkoj radnji. U Svilajncu sam napravio veliko delo. Kada su podizali nivo pored reke, oni su buldožerima poravnali skulpture, zatrpali zemljom i zasadili travu. Zato je moj odnos prema kulturi u Srbiji takav i zato putujem svetom. Da budem neko i nešto – zaključuje Martinović.