Гран при за „Александрију”

Аранђеловац – Међународни бијенале уметности минијатуре у Горњем Милановцу добио је новог фаворита. Интернационални жири је вајару из Аранђеловца Владану Мартиновићу доделио највише признање те угледне ликовне манифестације –,,Гран при” за скулптуру ,,Александрија у мом срцу”.

 Познат широј ликовној јавности по перфекцији у третирању камена, који за њега нема више тајни, он је овог пута свој вишедеценијски рад сублимирао у малом формату (10 x 10 цм), како су већ пропозиције налагале. Будући да је препознатљив по галеријским и великим форматима у камену, који захтевају конструисање, пројектовање, одмеравање, стрпљив и дуготрајан рад, минијатура је захтевала извесну минуциозност и другачији однос у поимању мале скулптуре као такве.

– Мали формат је игра и зато ми је ова изложба јако драга. То се ради без оптерећења. Направиш или не направиш. То је као хаику поезија. За мене је то не ствар димензије, него ствар интиме. То је чиста емоција. Некад погодим, некад не погодим. А код великог формата се трудим да урадим нешто, да то нешто значи, да садржи ликовне елементе.

Уосталом, шта су то димензије? Не мора да значи да је нешто боље, ако је већих димензија. То што сам се ја определио за велике формате или галеријске, то је био стицај околности. Ово што радим последњих 15 година ствар је инерције. Мене никада нису звали да правим плакете. Велики формат је више дисциплина него опредељење. Ако добро скочиш у даљ, нема везе што си добар тркач. Сви те зову само да скачеш. А ти би, можда, био добар и као тркач. Тако да немам тај однос да радим минијатурну скулптуру. Монументалност уопште није везана за димензије – категоричан је Мартиновић.

Лаици, а често и уметници, постављају питање да ли се на малом формату могу пренети естетске вредности, неопходне за велика дела, а да не постану скице.

– Мени није нејасна та разлика. Мали формат не значи увеличавање и превођење у материјал, док скица најчешће значи. Зашто бих ја у мали формат преносио неке идеје и ликовне вредности великог формата? Онда бих ја правио инверзију – велики комад би био скица за минијатуру. Скица је стварно полазиште за другу скулптуру и она је најчешће недорађена. Њој прилазим на начин како и шта. Минијатура остаје завршена. Од ње нема даље – каже вајар.

Изложба минијатура у Горњем Милановцу, једна од најбољих која се организује у Србији, трајаће колико ће трајати. На отварању 16. априла, када ће бити уручене и остале равноправне награде за сликарство, цртеж, графику, скулптуру, фотографију, примењену уметност и мултимедијални израз, биће, по обичају, велики број посетилаца. Шта после? И поред мноштва дела из последњих четврт века и више од хиљаду радова из педесетак земаља света, нема после ни ко, ни где то да гледа. Исто као што у Аранђеловцу нема ко да види јединствену колекцију керамике са ,,Света керамике“ или изложбу теракоте у Кикинди. Остају само бројке у депоима и ,,резервна војска“, која се накратко активира у посебним случајевима, што је парадигма стања у нашој култури.

– Културном политиком треба да се баве власти, а не уметници. Али, државу интересују неке друге вредности. Култура не. Пошто сам много путовао и био на десетине симпозијума широм света, иза којих су стајале државе и високи буџети, а и добри хонорари, имао сам утисак да радим нешто важно. Тамо сам био име и презиме. У Немачкој сам био господин уметник, у Индији сам држао мастер класу, у Египту такође. Тамо сам се осећао као неки уметник, као вајар. Овде не. Скулптура коју сам направио на симпозијуму ,,Бели венчац“ у Аранђеловцу је сломљена. Налази се у некаквој каменорезачкој радњи. У Свилајнцу сам направио велико дело. Када су подизали ниво поред реке, они су булдожерима поравнали скулптуре, затрпали земљом и засадили траву. Зато је мој однос према култури у Србији такав и зато путујем светом. Да будем неко и нешто – закључује Мартиновић.