Erdoganova, a ne turska diplomatija

Tokom dugog perioda od 14 godina koliko je Partija pravde i slobode na vlasti, spoljna politika Turske doživela je poguban obrt.

Od doktrine „nula problema sa susedima”, koja je uporedo sa ekonomskim bumom doprinela usponu Turske kao regionalne sile, danas su ostale samo ruševine.

Predsednik Redžep Tajip Erdogan je još kao premijer udaljavao Tursku od Zapada u želji da postane ključni igrač Bliskog istoka, ali problem je što region prolazi kroz jedan od najproblematičnijih perioda svoje istorije.

U Siriji i Iraku ozbiljno su narušeni autoriteti države. Iran i Saudijska Arabija su protagonisti šiitsko-sunitskog konflikta kakav se odavno ne pamti. Pojava Islamske države unela je eksploziv u region u kome najmanje varnice izazivaju ratove.

Startujući politikom „nula problema” da bi se završilo sa velikim problemima ne samo sa susedima već i šire jeste svojevrsno ostvarenje. Šta se to dogodilo za samo nekoliko godina?

Odgovor se krije na stranicama „Strateške dubine”, knjige bivšeg šefa diplomatije i sadašnjeg premijera Ahmeta Davutoglua koji je i autor koncepta „nula problema”. Turska je u svoju spoljnu politiku uvela ideologiju koja je istisnula pragmatski pristup diplomatiji.

Islamski svet treba da bude povezan jednom ideologijom u čijem je epicentru Turska, smatra Davutoglu, ali imajući u vidu složeno tkanje islama i njegovih sledbenika to jednostavno nije moguće. To međutim nije zaustavilo Tursku koja je islamizovala svoju spoljnu politiku – čime je odustala od političke kulture koja davala pečat diplomatiji dotle zasnovanoj na zapadnim običajima i vrednostima.

Vođena takvom idejom, Ankara smatra da ima obavezu da se meša u unutrašnju politiku zemalja Bliskog istoka. Selektivno podržavajući posebne grupacije, poput Muslimanske braće, najstarije islamističke organizacije arapskog sveta, uklizala je u sukobe.

Pokazalo se da je to pucanj u sopstvenu nogu. Posledica je da je Turska izgubila uticaj u velikim delovima Bliskog istoka i značajan deo svog renomea u svetu.

Prvi signali postavljanja Turske na kolosek konfrontacije vraćaju u vreme posle izbora 2007. kada se Erdogan oštro sukobio sa izraelskim predsednikom Šimonom Peresom zbog obračuna u Gazi.

Konflikt je doneo dividende, jer je Turska u arapskom svetu doživljena kao šampion protivljenja Izraelu. Cena je naplaćena kroz milijarde dolara turskih investicija po Bliskom istoku.

Potom je stiglo „arapsko proleće”. Erdogan je pojačavao svoju islamističku agendu sa namerom da je preko Muslimanske braće ponudi Egiptu, Tunisu i Siriji. Amerikanci su hvalili turski model. U želji da popravi odnose sa svetom islama, Barak Obama je 2010. za Tursku rekao da je „velika muslimanska demokratija”.

„Arapsko proleće” doživljeno je u Ankari kao izuzetna prilika da se Turska nametne kao regionalna sila. „Turska će predvoditi vetrove promena na Bliskom istoku... ne samo kao prijatelj već i kao zemlja koja artikuliše ideje promena i novog poretka”, govorio je Davutoglu.

Vetrovi su međutim ubrzo počeli da duvaju u pravcu koji se Turskoj nije dopadao. U Egiptu je posle samo godinu dana na vlasti vojska oborila režim Muslimanske braće. „Arapsko proleće” uništilo je odnose sa Egiptom. Turska je danas jedina zemlja u regionu koja ne priznaje režim u Kairu.

Saradnja sa Iranom je gotovo zamrznuta jer dve zemlje podržavaju sukobljene strane u sirijskom ratu. Veze sa Irakom su sasvim formalne. U Libiji je Turska sasvim usamljena jer priznaje vladu u Tripoliju. Tradicionalno dobre veze sa Izraelom tek sada se nekako popravljaju.

U međuvremenu se konflikt širio Sirijom. Erdogan je odbijanje predsednika Bašara al Asada da brzo krene u reforme doživeo sasvim lično. Uverena u brz Asadov pad, Ankara je na sve načine podržala pobunjenike iz Slobodne sirijske armije, ali i radikalne islamističke grupe. „Uskoro ćemo ići u Damask da se slobodno molimo sa našom braćom u Umajadskoj džamiji”, izjavio je Erdogan septembra 2012.

Želja mu se nije ostvarila pa je, povređen činjenicom da Asad nije sklonjen, tursku diplomatiju uveo u nov sukob. Ovoga puta sa saveznicima iz NATO. Dok su Amerikanci i evropski partneri insistirali da Turska pomogne u borbi protiv Islamske države, Erdogan je ponavljao da islamisti nisu prioritet, već da je to Asad.

Koliko 2012, Obama je Erdogana svrstao među pet svetskih lidera s kojim ima blisku saradnju. Maja naredne godine američki predsednik je u Vašingtonu od Erdogana tražio da spreči ulaske regruta kalifata i da prestane da pomaže snagama poput Nusra fronta, bliskog Al Kaidi. Uzalud. Turska je nastavila politiku koja je doprinela radikalizaciji raznih džihadističkih grupa i produbljenju sunitsko-šiitskog sukoba. Obama je nedavno izbegao da se sa Erdoganom sretne u Vašingtonu.

Doskora solidni odnosi sa Moskvom dugoročno su uništeni obaranjem ruskog vojnog aviona iznad Sirije. Vojna intervencija Rusije u Siriji dodatno je zagorčala život Erdoganu jer ne samo da je ojačala režim u Damasku, već je i rasplamsala ambicije sirijskih Kurda za autonomijom, što je košmarna vizija turskog predsednika. Sirijski Kurdi, sasvim retka formacija među Asadovim rivalima koja uspeva da nanese gubitke islamistima, imaju podršku i SAD, što je dodatno produbilo konflikt sa zapadnim saveznicima.

Sporazum sa EU oko izbeglica predstavlja samo lošu fasadu odnosa sa unijom kojoj Turska zvanično teži.

Odluka da podrži Saudijce u njihovoj otvorenoj vojnoj intervenciji u Jemenu samo je još jedna potvrda koliko se Erdogan uvukao u bliskoistočne konflikte, što je dramatična razlika u poređenju sa vremenima kada se Ankara nudila kao posrednik kakav je bila u vreme kada je usluge dobre volje davala Izraelu i Siriji.

Obnovljeni rat sa Kurdima u Turskoj nesumnjivo je dodatno doprineo padu Erdoganovog rejtinga u svetu, ionako ozbiljno načetog pojačanom represijom, kontrolom sudstva, hapšenjem novinara i zatvaranjem listova i sveopštim pritiskom na elementarne demokratske slobode.

Kao što su demokratija i reforme postale žrtve Erdogana kod kuće, tako je i diplomatija oslonjena na „meku moć” pretrpela neočekivano ubedljiv poraz na međunarodnom planu, posebno na Bliskom istoku. Takva diplomatija nanosi ogromnu štetu nacionalnoj ekonomiji.

Najveći problem turske spoljne politike jeste to što ona više nije turska. Ona je Erdoganova.