Ердоганова, а не турска дипломатија

Током дугог периода од 14 година колико је Партија правде и слободе на власти, спољна политика Турске доживела је погубан обрт.

Од доктрине „нула проблема са суседима”, која је упоредо са економским бумом допринела успону Турске као регионалне силе, данас су остале само рушевине.

Председник Реџеп Тајип Ердоган је још као премијер удаљавао Турску од Запада у жељи да постане кључни играч Блиског истока, али проблем је што регион пролази кроз један од најпроблематичнијих периода своје историје.

У Сирији и Ираку озбиљно су нарушени ауторитети државе. Иран и Саудијска Арабија су протагонисти шиитско-сунитског конфликта какав се одавно не памти. Појава Исламске државе унела је експлозив у регион у коме најмање варнице изазивају ратове.

Стартујући политиком „нула проблема” да би се завршило са великим проблемима не само са суседима већ и шире јесте својеврсно остварење. Шта се то догодило за само неколико година?

Одговор се крије на страницама „Стратешке дубине”, књиге бившег шефа дипломатије и садашњег премијера Ахмета Давутоглуа који је и аутор концепта „нула проблема”. Турска је у своју спољну политику увела идеологију која је истиснула прагматски приступ дипломатији.

Исламски свет треба да буде повезан једном идеологијом у чијем је епицентру Турска, сматра Давутоглу, али имајући у виду сложено ткање ислама и његових следбеника то једноставно није могуће. То међутим није зауставило Турску која је исламизовала своју спољну политику – чиме је одустала од политичке културе која давала печат дипломатији дотле заснованој на западним обичајима и вредностима.

Вођена таквом идејом, Анкара сматра да има обавезу да се меша у унутрашњу политику земаља Блиског истока. Селективно подржавајући посебне групације, попут Муслиманске браће, најстарије исламистичке организације арапског света, уклизала је у сукобе.

Показало се да је то пуцањ у сопствену ногу. Последица је да је Турска изгубила утицај у великим деловима Блиског истока и значајан део свог реномеа у свету.

Први сигнали постављања Турске на колосек конфронтације враћају у време после избора 2007. када се Ердоган оштро сукобио са израелским председником Шимоном Пересом због обрачуна у Гази.

Конфликт је донео дивиденде, јер је Турска у арапском свету доживљена као шампион противљења Израелу. Цена је наплаћена кроз милијарде долара турских инвестиција по Блиском истоку.

Потом је стигло „арапско пролеће”. Ердоган је појачавао своју исламистичку агенду са намером да је преко Муслиманске браће понуди Египту, Тунису и Сирији. Американци су хвалили турски модел. У жељи да поправи односе са светом ислама, Барак Обама је 2010. за Турску рекао да је „велика муслиманска демократија”.

„Арапско пролеће” доживљено је у Анкари као изузетна прилика да се Турска наметне као регионална сила. „Турска ће предводити ветрове промена на Блиском истоку... не само као пријатељ већ и као земља која артикулише идеје промена и новог поретка”, говорио је Давутоглу.

Ветрови су међутим убрзо почели да дувају у правцу који се Турској није допадао. У Египту је после само годину дана на власти војска оборила режим Муслиманске браће. „Арапско пролеће” уништило је односе са Египтом. Турска је данас једина земља у региону која не признаје режим у Каиру.

Сарадња са Ираном је готово замрзнута јер две земље подржавају сукобљене стране у сиријском рату. Везе са Ираком су сасвим формалне. У Либији је Турска сасвим усамљена јер признаје владу у Триполију. Традиционално добре везе са Израелом тек сада се некако поправљају.

У међувремену се конфликт ширио Сиријом. Ердоган је одбијање председника Башара ал Асада да брзо крене у реформе доживео сасвим лично. Уверена у брз Асадов пад, Анкара је на све начине подржала побуњенике из Слободне сиријске армије, али и радикалне исламистичке групе. „Ускоро ћемо ићи у Дамаск да се слободно молимо са нашом браћом у Умајадској џамији”, изјавио је Ердоган септембра 2012.

Жеља му се није остварила па је, повређен чињеницом да Асад није склоњен, турску дипломатију увео у нов сукоб. Овога пута са савезницима из НАТО. Док су Американци и европски партнери инсистирали да Турска помогне у борби против Исламске државе, Ердоган је понављао да исламисти нису приоритет, већ да је то Асад.

Колико 2012, Обама је Ердогана сврстао међу пет светских лидера с којим има блиску сарадњу. Маја наредне године амерички председник је у Вашингтону од Ердогана тражио да спречи уласке регрута калифата и да престане да помаже снагама попут Нусра фронта, блиског Ал Каиди. Узалуд. Турска је наставила политику која је допринела радикализацији разних џихадистичких група и продубљењу сунитско-шиитског сукоба. Обама је недавно избегао да се са Ердоганом сретне у Вашингтону.

Доскора солидни односи са Москвом дугорочно су уништени обарањем руског војног авиона изнад Сирије. Војна интервенција Русије у Сирији додатно је загорчала живот Ердогану јер не само да је ојачала режим у Дамаску, већ је и распламсала амбиције сиријских Курда за аутономијом, што је кошмарна визија турског председника. Сиријски Курди, сасвим ретка формација међу Асадовим ривалима која успева да нанесе губитке исламистима, имају подршку и САД, што је додатно продубило конфликт са западним савезницима.

Споразум са ЕУ око избеглица представља само лошу фасаду односа са унијом којој Турска званично тежи.

Одлука да подржи Саудијце у њиховој отвореној војној интервенцији у Јемену само је још једна потврда колико се Ердоган увукао у блискоисточне конфликте, што је драматична разлика у поређењу са временима када се Анкара нудила као посредник какав је била у време када је услуге добре воље давала Израелу и Сирији.

Обновљени рат са Курдима у Турској несумњиво је додатно допринео паду Ердогановог рејтинга у свету, ионако озбиљно начетог појачаном репресијом, контролом судства, хапшењем новинара и затварањем листова и свеопштим притиском на елементарне демократске слободе.

Као што су демократија и реформе постале жртве Ердогана код куће, тако је и дипломатија ослоњена на „меку моћ” претрпела неочекивано убедљив пораз на међународном плану, посебно на Блиском истоку. Таква дипломатија наноси огромну штету националној економији.

Највећи проблем турске спољне политике јесте то што она више није турска. Она је Ердоганова.