Učio sam istoriju Balkana

Jedan od najcenjenijih britanskih muzičara Frenk Tarner, koga mediji nazivaju „najopakijim rokerom na akustičnoj gitari”, predstaviće se premijerno našoj publici 12. aprila. Kantautor i gitarista iz Hempšira nastupiće u Depou u Beogradu sa bendom „The Sleeping Souls” u okviru turneje na kojoj promoviše prošlogodišnji album „Positive Songs for Negative People”.

Kombinacija folka i popa, i intimne pesme o životu, smrti, ljubavi, porocima, koje je doneo na šest studijskih albuma, očarale su kritiku i publiku, ali bina je njegovo omiljeno mesto. Tokom proteklih godina održao je skoro 2.000 koncerata, i zato u razgovoru za „Politiku” Frenk Tarner kaže da je veoma uzbuđen što dolazi u Srbiju.

– Obožavam da upoznajem nova mesta i ljude, pokušavajući da svet sagledam iz njihove perspektive. Učio sam istoriju Balkana na univerzitetu, i zato mnogo toga želim tu da vidim i naučim. Ali, najvažnija stvar je da odsviram „ubistveni” rokenrol šou – ističe Tarner navodeći da je ponosan na poslednji album „Positive Songs for Negative People”:

– Rekao sam prvi put stvari koje želim da kažem na način na koji hoću – priznaje Tarner, koji je nedavno objavio i-pi „Mittens”, sa četiri nove pesme, koji je od početka marta digitalno dostupan i u Srbiji.

Pre nekoliko godina podigao je „oluju” svojim političkim stavovima (Socijalizam je retardiran; ja sam desničar; Dejvid Kameron je čudovište), i dobijao je gotovo stotinu pretnji smrću svakog dana:

– Bilo je to veoma teško vreme za mene, jer sam osećao da me svi pogrešno razumeju. Ne mislim da svi na svetu treba da uživaju u mojoj muzici, ili mojim stavovima, ali neki ljudi su namerno tražili razlog za mržnju. Veoma sam ponosan na činjenicu da nisam ustuknuo. I više nisam rad da pričam o politici, delom i zbog loših iskustava iz prošlosti. Uostalom, muzičari nemaju neki specijalan uvid u svet, jer živimo u „uvrnutom mehuru”, pa manje znamo o onome što se zaista dešava. Ali, mislim da je nastupilo zastrašujuće vreme za sve u Evropi, a i šire.

Pre deset godina nastupao je pred pedesetak ljudi, a danas širom sveta svira pred hiljadama i hiljadama obožavalaca u rasprodatim arenama. Dosanjan san?

– Apsolutno. Još uvek sam ubeđen da je u pitanju neka kosmička greška, i da je sve ovo trebalo da se desi nekom drugom. I zato se trudim da budem svestan toga koliko sam imao sreće, ali i da uživam.

Tokom silnih koncertnih avantura počeo je da piše, a rezultat su memoari sa druma „The Road Beneath My Feet”. Objavljeno prošle godine, Tarnerovo delo našlo se na listi najprodavanijih knjiga.

– Pisati knjigu mnogo je teže nego što sam isprva mislio, ali uživao sam pišući i putujući. Drum je jedino mesto gde se zaista dobro osećam, tu kao da znam šta radim. To mi je dom.

Na „Tviter” nalogu sebe opisuje kao iritantnog lika koji svira gitaru u ćošku na zabavi koja je upravo postala zanimljiva…

– (smeh) To je šala, jer kada sam bio klinac, uvek sam bio neki šupak na zabavi sa akustičnom gitarom, najčešće izvodeći pesme „Oejzisa”...

Kada se usudi da priča o privatnom životu, neretko izjavi kako bi dame trebalo da zaobilaze muzičare, zato što su „kao kuga”…

– Još jedna šala, ali nije lako zabavljati se sa muzičarima. Živimo u uvrnutom svetu, nikad nismo kod kuće, i dosta čudne pažnje je usmereno na nas. Ali, to je izvodljivo i evo, sad sam srećan…