Nismo krivi za eskalaciju sukoba

Novi talas sukoba u Nagorno-Karabahu ponovo je u žižu svetske javnosti gurnuo ovu omalenu jeremensku enklavu smeštenu unutar međunarodno priznatih granica Azerbejdžana.

Za opstanak u ovakvom statusu ona ponajviše ima da zahvali Jermeniji i njenoj veštoj diplomatiji, posvećenoj jermenskoj dijaspori raspoređenoj na uticajnim položajima na Zapadu (uglavnom SAD i Francuska) i Rusiji.

Sukobi hrišćanskih Jermena i muslimanskih Azera u ovom regionu odavno nisu bili tako intenzivni kao početkom aprila.

Ipak, različite interpretacije toga „ko je prvi počeo” preplavile su inostrane medije, pa je stoga na početku intervjua za „Politiku” prvo pitanje za Karena Mirzojana, šefa diplomatije ovog međunarodno nepriznatog regiona, šta se zaista dešava u ovom kavkaskom regionu.

„U ranim jutarnjim satima 2. aprila, Azerbejdžan je pokrenuo nezapamćenu eskalaciju, što se pretvorilo u veliku vojnu ofanzivu protiv Nagorno-Karabaha. Azerbejdžanske snage su upotrebile tešku artiljeriju, borbene avione i tenkove čija meta nisu bili samo naši vojni položaji nego i civilna naselja, što je dovelo do gubitaka i među građanima. Jedno dvanaestogodišnje dete je poginulo ispred škole tokom granatiranja, a još dvoje je ranjeno. U selu Tališ, troje članova porodice Kalapjan, a među njima i devedesetdvogodišnja Marusja Kalapjan, brutalno je mučeno, sakaćeno i ubijeno od strane jedne grupe azerbejdžanskih snaga kojima je pošlo za rukom da nakratko uđu u selo. Dogovor o primirju koji je postignut 5. aprila se uglavnom poštuje, ali je zabeleženo nekoliko slučajeva njegovog kršenja od azerbejdžanske strane. Tako je, na primer, 6. aprila ubijen jedan jermenski vojnik, a u dva navrata su zabeleženi slučajevi infiltriranja azerbejdžanskih izvidničkih jedinica. Juče 8. aprila poginuo je jedan vezista, a u drugom delu prve linije fronta poginuo je dvadesetogodišnji vojnik pod nerazjašnjenim okolnostima”, ističe Karen Mirzojan.

Za­što su, po va­šem mi­šlje­nju, upra­vo sa­da buk­nu­li su­ko­bi, a ne to­kom svih pret­hod­nih go­di­na pri­mir­ja?

Na­gor­no-Ka­ra­bah je u vi­še na­vra­ta skre­tao pa­žnju me­đu­na­rod­nih struk­tu­ra na kon­stant­ne pro­vo­ka­ci­je Azer­bej­dža­na na kon­takt li­ni­ji, či­me je kr­šen spo­ra­zum o pre­ki­du va­tre. Od pot­pi­si­va­nja spo­ra­zu­ma o pre­ki­du va­tre 1994. Azer­bej­džan je u vi­še na­vra­ta kr­šio do­go­vor, i to sve uče­sta­li­je, na­ro­či­to to­kom 2014. i 2015. go­di­ne, ta­ko­đe uz upo­tre­bu te­škog na­o­ru­ža­nja. U sva­kom slu­ča­ju, april­ska eska­la­ci­ja je bez pre­se­da­na, ima­ju­ći u vi­du ve­li­ki obim voj­nih ak­ci­ja, ko­ri­šće­no oruž­je i iz­bor me­ta. Či­nje­ni­ce na te­re­nu po­ka­zu­ju da je od­lu­ka da se za­poč­ne voj­na ofan­zi­va pro­tiv Na­gor­no-Ka­ra­ba­ha do­ne­se­na na naj­vi­šem ni­vou u Azer­bej­dža­nu. Ba­ku ne kri­je am­bi­ci­ju da kon­flikt raz­re­ši voj­nom me­to­dom. Pred­sed­nik Azer­bej­dža­na je u go­vo­ru 19. mar­ta bio ja­san ka­da je reč o ovom pi­ta­nju. Sa­mo dve ne­de­lje pre ne­za­pam­će­nih su­ko­ba, pred­sed­nik Azer­bej­dža­na je dao iz­ja­vu u ko­rist voj­nog re­še­nja kon­flik­ta. Azer­bej­džan do­sled­no od­bi­ja pred­log Minsk gru­pe, for­mi­ra­ne od OEBS-a, da se stvo­re me­ha­ni­zmi za is­tra­gu kr­še­nja pri­mir­ja, što bi u isto vre­me mo­glo da po­sta­ne i me­ha­ni­zam za pre­ven­ci­ju kr­še­nja re­ži­ma o pre­ki­du va­tre. I Jer­me­ni­ja i Na­gor­no-Ka­ra­bah su pri­sta­li na for­mi­ra­nje ta­kvog me­ha­ni­zma.

Iza­zi­va­ju­ći no­vi ta­las voj­ne na­pe­to­sti u sa­mo pred­ve­čer­je Us­kr­sa, Ba­ku je ig­no­ri­sao za­jed­nič­ki po­ziv spe­ci­jal­nog pred­stav­ni­ka Ne­mač­ke, ko­ja pred­se­da­va OEBS-u, i Minsk gru­pe da se pri­mir­je po­štu­je za vre­me ver­skih pra­zni­ka. Ma­nji broj slu­ča­je­va kr­še­nja pri­mir­ja za vre­me pra­zni­ka No­vru­za ko­ji se pro­sla­vlja u Azer­bej­dža­nu do­ka­zu­ju da ni Jer­me­ni­ja ni­ti Na­gor­no-Ka­ra­bah ni­su bi­li ini­ci­ja­to­ri kr­še­nja pri­mir­ja. Azer­bej­džan je jav­no pri­pre­mao ak­ci­ju pro­tiv Na­gor­no-Ka­ra­ba­ha du­že vre­me­na, što se vi­di iz stal­nog po­ja­ča­va­nja voj­nog pri­su­stva. Zbog to­ga Azer­bej­džan sno­si pu­nu od­go­vor­nost za tre­nut­nu si­tu­a­ci­ju i mo­gu­će po­sle­di­ce.

Ka­da oče­ku­je­te da se kri­za raz­re­ši?

Na­ža­lost, te­ško je pred­vi­de­ti ka­da će do­ći do re­še­nja jer to ne za­vi­si sa­mo od nas. Mno­go je lak­še go­vo­ri­ti o to­me ka­ko bi kri­za tre­ba­lo da bu­de re­ša­va­na. Naj­pre, neo­p­hod­no je pred­u­ze­ti kon­kret­ne ko­ra­ke da se kon­so­li­du­je re­žim ob­u­sta­ve va­tre i da se pro­mo­vi­še bez­bed­nost i sta­bil­nost na kon­takt li­ni­ji iz­me­đu oru­ža­nih sna­ga Na­gor­no-Ka­ra­ba­ha i Azer­bej­dža­na. Tre­nut­na si­tu­a­ci­ja do­ka­zu­je da naj­e­fi­ka­sni­ji na­čin da se za­u­zda­ju azer­bej­džan­ske voj­ne am­bi­ci­je i ob­u­sta­vi voj­na agre­si­ja na Na­gor­no-Ka­ra­bah pred­sta­vlja pri­zna­va­nje ne­za­vi­sno­sti Re­pu­bli­ke Na­gor­no-Ka­ra­bah od stra­ne me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce. Me­đu­na­rod­no pri­zna­nje će po­zi­tiv­no uti­ca­ti na mi­rov­ni pro­ces i omo­gu­ći­ti stva­ra­nje neo­p­hod­nih uslo­va za mir­nu ko­eg­zi­sten­ci­ju dve ne­za­vi­sne dr­ža­ve – Re­pu­bli­ke Na­gor­no-Ka­ra­bah i Re­pu­bli­ke Azer­bej­džan.

Ulo­zi su po­ve­ća­ni ve­li­kim de­lom i zbog uklju­če­no­sti jer­men­skih, od­no­sno azer­bej­džan­skih sa­ve­zni­ka. Ru­si­ja, na jed­noj stra­ni, pred­sta­vlja tra­di­ci­o­nal­nog sa­ve­zni­ka Jer­me­ni­je, ko­ja je čla­ni­ca ODKB-a, dok Tur­ska kao čla­ni­ca NA­TO-a po­dr­ža­va Azer­bej­džan. Ka­kve će, po va­šem mi­šlje­nju, na­da­lje bi­ti nji­ho­ve re­ak­ci­je?

Iako je Tur­ska iz­ra­zi­la po­dr­šku Azer­bej­dža­nu u to­ku po­sled­nje agre­si­je, ipak, kao što sam već re­kao, Azer­bej­džan je ze­mlja ko­ja tre­ba da sno­si pu­nu od­go­vor­nost za te­ško kr­še­nje pri­mir­ja i na­pad na Na­gor­no-Ka­ra­bah. Ge­ne­ral­ni se­kre­ta­ri i ODKB-a i NA­TO-a su po­zva­li na uz­dr­ža­va­nje od na­si­lja na li­ni­ji kon­tak­ta, kao i na okon­ča­nje voj­nih ak­ci­ja. Iako ve­o­ma ce­ni­mo na­po­re onih ko­ji že­le da po­mog­nu u ova­kvoj si­tu­a­ci­ji, isto­vre­me­no mo­ra­mo da pri­me­ti­mo da je prak­sa ova­kvih ape­la me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce u Azer­bej­dža­nu shva­će­na kao ze­le­no sve­tlo za na­sta­vak rat­nič­ke po­li­ti­ke. Po­zi­va­mo pred­stav­ni­ke Minsk gru­pe da ne­dvo­smi­sle­no osu­de Azer­bej­džan za kon­ti­nu­i­ra­nu eska­la­ci­ju si­tu­a­ci­je, či­me se pot­ko­pa­va­ju na­po­ri po­sred­ni­ka za po­sti­za­nje mir­nog re­še­nja su­ko­ba i iz­be­glo nje­go­vo pre­li­va­nje pre­ko re­gi­o­nal­nih gra­ni­ca. Da još jed­nom po­no­vim, tre­ba da bu­de ja­sno da mir­no re­še­nje su­ko­ba ne­ma al­ter­na­ti­vu. A da bi se po­sti­glo sve­o­bu­hvat­no re­še­nje, neo­p­hod­no je uče­šće Ka­ra­ba­ha u svim fa­za­ma mi­rov­nog pro­ce­sa.