Kad kalfe marširaju

Potvrdio mi je apatinski publicista Tomislav Šimunović Kaplarov da je ovde spominjani filozof, matematičar, mehanik… Farkaš Kempelen osnovao nekoliko manufaktura u Apatinu, kada je u 18. veku u toj varoši cvetalo zanatstvo. Krajem 18. veka u 914 apatinskih porodica bilo je 426 zanatlija! Od toga – 200 ribara.

– To je bilo u vreme terezijanske kolonizacije Bačke. Posebno Nemcima, koji su se s gornjeg Dunava spuštali u Apatin. Dvorska komora naredila je da se dobri majstori raznih struka zaustave u Apatinu i da im se daju esnafske privilegije. Tako je Apatin postao varoš, sa gotovo šezdesetak zanatlijskih struka. Imali su svoja udruženja, pravila, zastave... Apatin je imao fabrike satova, filca, muzičkih instrumenata... Gradili su lađe, ali i orgulje. Iz „Hornove” radionice duvačkih limenih instrumenata vojne trube svirale su u kasarnama Srbije, Austrije, Turske, Bugarske, Rumunije... Apatinci su bili ponosni na svoje užare. Na dokovima Engleske lađe su bile privezane prvoklasnim kudeljnim konopcima iz Apatina! Krajem 19. veka bilo je čak 40 ciglarskih peći, iz kojih je godišnje izlazilo 60 miliona cigala i crepova – iznosi Kaplarov.

– Apatin je bio varoš majstora, kalfi, šegrta – objašnjava Kaplarov. Majstori su uzimali šegrte na tri do pet godina. Šegrt je stanovao kod majstora i bio deo njegove porodice. Majstor ga je hranio i odevao, a šegrt radio i po 14 časova dnevno. Nije bilo lako. Ako ribarski šegrt zgreši, bilo je batina: jedekom po turu! Ako u čamcu s jeseni pokisne, odeću je sušio na konju. Konj je vruć i začas osuši pantalone. Za večna šegrtska vremena ostala je anegdota o onom šegrtu koji je prekoreo majstora da seče jako tanko parčad hleba. O ručku, šegrt je podigao hleb do očiju i rekao: „Majstore, providim vas kroz hleb!...” Zanatska, popularna Šegrtska škola, počela je sa radom u Apatinu 1884. godine. Već 1885. imala je 227 učenika, od toga 84 ribarska šegrta. A 1899. Šegrtska škola imala je 409 učenika.

Sačuvan je zapis i o šegrtovanju potonjeg ribarskog majstora Pere Vukovića iz sela Morovića. „Imao sam jedan’est godina kad sam ot’šo u Apatin kod Švabe na zanat od 1914. do 1918. Majstor se zvao Klem Miško, a ’di se učilo to se zvalo Franjina skela. Gazda me je hranio i odev’o dok sam bio kod njega. Kad sam polagao da se oslobodim zanata, bila je komisija. Majstori seli, pitaju me kako se zove ta i ta riba. A ja kažem potuc. To je po našem podust, a po nji’ovom potuc. Onda me pitaju: kečiga. I kad sam odgovorio oni mi kazali: ’Vrlo dobro’, pa met’li tude kutiju sa cigaretlama. Tri godine nismo smeli pušiti. Kak’i pušiti pred majstorom! Ni kradom... A sad si kalfa, oslobođen, smeš pušiti... Hvala lepo! Posle sam ost’o kod majstora, radio nekol’ko nedelja, nešto marodir’o. Dobio jaku groznicu. Onda sam doš’o kući.”

Hroničar Kaplarov posebno se bavio i apatinskim ribarima, kalfama. Kalfe su imale svoje udruženje. Na jednoj slici je čak 88 mladih momaka iz tog udruženja. Ozbiljna lica, bele košulje i kravate. Kaplarov je, pored ostalog, našao i sačuvao desetak kalfenskih knjižica „vandrovki”. U prošlosti je bilo uobičajeno da kalfa, posle šegrtovanja, krene na nekoliko godina „u svet i fremt”, da u stranstvovanju kod raznih majstora radi i usavrši struku. Kalfe su kao oni sveci iz pesme, marširali. „Vandrovka” je važila i kao lična isprava na putu. Tako se u „vandrovci” izdatoj u Bavarskoj 1809. godine užarskom kalfi Vilhelmu Rajnšiselu iz Saksonije, u ličnom opisu navodi „da je malog rasta, tupog nosa, mrkih očiju... sa ožiljkom na desnom obrazu”. Vandrokaš Vilhelm je za osam godina kod 24 majstora u raznim gradovima zarađivao hleb i krao zanatsko umeće. Bio je čak angažovan kao konjanik u jednom husarskom eskadronu. „Pao s konja, povredio se i kao nesposoban otpušten iz konjice.” Posle Praga i Beča, Vilhelm dolazi u Batinu, a potom u Apatin, gde je i okončao užarsku profesiju.

U „vandrovci” iz 1839. godine, koja je pripadala ribarskom kalfi Antonu Cimermanu, vidi se da je kalfa Anton 1839. imao 16 godina kad je pošao u fremt i vandrovku Dunavom, uzvodno. Uglavnom je pešačio i dobro je bilo ako ga ko poveze zaprežnim kolima. Kao vrlo sposoban kalfa promenio je samo četiri majstora u nekoliko varoši. Prvo se usavršavao u Baji 31 nedelju. Potom je u Tolni proveo godinu i tri meseca, što je pečatom potvrdio i tamošnji predsednik ribarskog ceha Jozef Augsperger. U Pešti se usavršavao u ribarskoj firmi Jakoba Šredera. Kao majstor, Anton je radio u Apatinu sve do jeseni 1944. kada su Nemci napustili ovaj grad.