Sve boje falsifikata

Izložba slika u Kući legata iz kolekcije Jovičić stigla je na naslovne strane ovdašnjih medija, ali tek kada su istoričari umetnosti Ljubivca Miljković i Nikola Kusovac upozorili javnost da su na izložbi mnoga dela zapravo falsifikati. Na izložbi „Između sećanja i zaborava” otvorenoj krajem marta predstavljena su dela sa potpisima Bogdana Šuputa, Đorđa Andrejevića Kuna, Mališe Glišića, Ignjata Joba, Nadežde Petrović, Petra Lubarde, Anđelije Lazarević, Ljubice Cuce Sokić...Grupa kustosa i galerista zatražila je ovim povodom da se izložba u Kući legata hitno povuče (trebalo bi da traje do četvrtka), kao i da se podnesu krivične prijave protiv vlasnika kolekcije, bračnog para Jovičić.

Na izložbi je predstavljeno 80 slika, a zanimljivo je da je neke od njih publika imala priliku da vidi i 2013. godine na postavci koja je organizovana takođe u Kući legata. Izbor se ticao nekadašnjih profesora i đaka Umetničke škole u Beogradu formirane 1919, odnosno njihovih radova.

Svetlana Jovičić je istoričar umetnosti,  a njen suprug Zoran Jovičić slikar. Kolekciju formira već 40 godina, tako što dela nabavlja na sajmovima antikviteta, na aukcijama kao i u kontaktu sa drugim kolekcionarima.

Falsifikati na tržištu umetnina su poznata pojava i unosan biznis.

U stvari, ne kopiraju se toliko slike, koliko potpisi autora i, kako nam je to više puta  objašnjavao Nikola Kusovac najuposleniji procenitelj umetnina, vreme nastanka potpisa može se otkriti stavljanjem pod ultraljubičastu lampu.

Protiv Nikole Kusovca je 2008. godine pokrenuta krivična prijava zbog davanja stručnog mišljenja za falsifikoavna umetnička dela Dobrovića, Šumanovića, Milana Konjovića, Nikole Graovca...– slika koje su bile u valsništvu Ilije Đorđevića koje je on prodavao kao originalna umetnička dela. Kusovac je kasnije oslobođen optužbe.

Načini da se prevari potencijalni kupac ostvaruju se i tako što se, na primer, pronađe slika iz epohe nekog beznačajnog autora koji je slikao u duhu poznatijeg majstora i na to delo se stavi poželjan potpis. Nije retko ni da se izmisli navodno neki „manje poznat” ciklus poznatog slikara i u tom stilu onda nastane niz radova koji se pripisuju etabliranom umetniku.

Na meti falsifikatora bio je jedno vreme najviše Petar Lubarda, tačnije njegova dela iz 60-ih i 70-ih godina.

U ovom sistemu nelegalnog kopiranja stila slikanja određenog autora koji je na ceni ili samo njegovog potpisa, nalaze se slikari koji su digli ruke od svoje umetnosti i pokušavaju da slikaju  „a la” Milunović, Lubarda, Konjović... Zatim kolekcionari koji to kupuju odnosno dalje prodaju, a najperfidniji način da se falsifikati pokažu i „uvedu” na umetničku scenu je njihovo izlaganje na izložbama.

Svojevremeno nam je jedan staariji umetnik koji je želo da ostane anoniman ispričao da je posle Drugog svetskog rata u Beogradu postojala radnja koja se zvala „Stil”,  u čijem je izlogu jednog dana  spazio sliku sa  prizorom Sićevačke klisure i potpisom Nadežde Petrović. Nešto mu je, kaže, intuitivno zasmetalo na toj slici. Kada je ovlaš dotakao površinu platna sa zelenom bojom, ona mu se zadržala na prstu. Taj falsifikator je bio toliko nestrpljiv da nije mogao da sačeka ni da se boja osuši! Bili su to naivni pokušaji koje  je tada bilo lako razotkriti.

Manje naivan bio je holandski falsifikator Van Megrin

koji je za potrebe Hitlerovih najbližih saradnika kopirao tri Vermerove slike, prodavši ih nacistima kao originale. Kada je kasnije izveden na sud, on je rekao da je tim činom sabotirao okupatora jer im je podvalom uzeo novac! Da bi dokazao da to zaista nije bio pravi Vermer, njemu su u zatvor doneli platno i boje i ispostavilo se da je reč o zaista talentovanom zatvoreniku, odličnom kopisti slavnog Vermera!

Kada je reč o falsifikovanju slika starih majstora, odnosno analizi takvih slučajeva, važno je poznavati slikarsku tehnologiju. Naime, trebalo bi tačno znati koji se pigment upotrebljavao u određeno vreme.

I u svetu i kod nas porodice poznatih umetnika štite njihovu zaostavštinu osnivanjem fondacija. Ali i tu ima zanimljivih situacija. Italijanski slikar Mario Skifano, koji je preminuo 1998. godine, imao je ogromnu produkciju. Jednog dana na vrata mu je zakucala finansijska poliicja koja je otkrila da je prodao na hiljade dela a nije plaćao porez. Skifano je odmah ta svoja dela proglasio za falsigfikate. Kada je posle njegove  iznenadne smrti porodica osnovala organizaciju koja bi štitila zaostavštinu, nastao je pravi haos, budući da originalne slike Skifana, odlukom samog slikara,  na papiru to više nisu bile!

Slučaj kolekcije Jovičić, odnosno tvrdnje da su neka dela iz ove zbirke falsifikata zapravo tek treba dokazati stručnom ekspertizom. Međutim, upravo je dugogogodišnji , odnosno večiti problem što u našoj zemlji ne postoji ni jedno zvanično stručno telo koje bi se bavilo ekspertizom umetičkih dela, osim kada ona već po sumnjom dospu u policiju. I zato je otvoren prostor za razne mahinacije kako u slučaju falsifikovanja slika, tako i na nivou njihove procene.