Ketman elitističkog uma

U samom srcu Konstantinovićeve slike zla i stalnih sporenja oko stvarne teme njegove knjige nalazi se strategija koja je obeležila intelektualnu istoriju komunizma – ketman. Originalno je razvijan u manjinskom, vekovima progonjenom i tajenom šiitskom islamu. U knjizi „Zarobljeni um”, Česlav Miloš je istakao da su ovu moćnu alatku, često u službi samoočuvanja, ambicije ili pritvornosti, primenjivali mnogi intelektualci kako bi u „vunenim vremenima” diktature u ime proleterijata prikrili svoje stavove, hipokriziju ili strah.

Najpoznatiji ketman na Balkanu bio je Alija Izetbegović. Često je uspevao da razdvoji ono što mu je na srcu od onoga što mu je na jeziku. Ne čudi da je pred smrt pokušao da negira da ga je koristio. „Znaš, Avdo, ketman primjenjuje manjina, u većinskom okruženju. A mi smo ovdje većina”, rekao je otac bošnjačke nacije Abdulahu Sidranu, koji mu zamerao na „transparentnosti, prenaglašenosti ispoljavanja muslimanskog verskog osjećanja”.

Konstantinovićeva iznurujuća mimikrija nije vezana za strah od titoističke vlasti, čiji je miljenik bio, neokrznut brojnim obračunima i sa levim i sa desnim skretanjima. On nije bio ketman koji brani svoju moralnost, već autor koji poseže za ketmanom kako bi zataškao sopstvenu etičku prazninu.

U prvom delu knjige, „dostojanstveni” Konstantinović je često kontradiktoran – kada je čitalac siguran da govori jedno, on voli da kaže nešto sasvim suprotno. Tu je njegova cirkularna misao pretrpana nategnutim imeničenjem prideva i ponavljanjima serije visokoparnih floskula, što valjda treba da očara „kulturne” čitaoce i, istovremeno, zabašuri ideju vodilju – zakivanje svog naroda na dnu sugerisane civilizacijske lestvice.

Ipak, ovu hotimičnu zbrku sam je razrešio, otkrivši svoj ketman. Pažljivim čitaocima Konstantinović je poručio da dozirana konfuzija i preigravanje rečima nisu slučajni kad je napisao da dostojanstvenost, kada uopšte govori, „govori sa veoma velikom posrednošću u izražavanju”. Tako ih je naveo da tragaju za nenapisanim, onim čega samo prividno nema.

Iscrpljujuća posrednost, kojom je prožeta prva polovina knjige, polako bledi u podjednako dugačkim „Beleškama”, koje predstavljaju ključ za prepoznavanje srbocentrične, deklarativno univerzalne, slike „tiranije palanke”. Sinergija „Beleški” i pažljivo doziranog razobličavanja sopstvenog ketmana pomaže da razumemo činjenicu da se sledbenici ne libe da iznose stavove koje, zarad dostojanstvenije poze, Konstantinović nije želeo jasno da izrazi.

„Filosofija palanke je bila, a i danas je, misao o temeljnoj agoniji/krizi života na ovim prostorima, krizi u kojoj je nesreća upisana ili urezana, kao rutina i ožiljak, kao neizbežna frustracija života. Nema sreće u palanci, kao što je nema ni u srpskom stanovištu. Nema sreće i zato ima prokletstva”, zaključuje Milorad Belančić.